Koncerti - jun

(U junu nisam uspeo da odgledam ni jedan koncert, ali sam zato ispratio ovo predavanje - ono je bilo u koncertnoj prostoriji, a atmosfera je takodje bila cist rokenrol, tako da bez razmisljanja ova recenzija ide u ovaj odeljak!)

Anarhizam i feminizam, 1.6.2006, Pogon Doma Omladine

Dan je bio kisovit, a putovanje do Beograda brzo. Nekoliko poznatih lica u Pogonu Doma Omladine. Prvo u ciklusu predavanja “Razgovori o anarhizmu” koje sam uspeo da uhvatim. Prva predavacica – Vanda – daje istorijski uvod u povezanost anarhizma i feminizma, potom – Sanja – pokusava da teorijski zaokruzi gibanja u feminizmu i njihovu vezu sa anarhizmom, na kraju – Milica – sa zadatkom da zaokruzi celu pricu iz prakticne perspektive. Ovako je bilo predvidjeno, a kao sto to obicno bude, pojavljivali su se manji ili veci rascepi u spoju predvidjenog (teorije?) i ostvarenog (prakse?), uglavnom zbog ubacivanja pitanja i komentara iz publike, kao i zelje pojedinih predavacica da dotaknu sto vise tema u ogranicavajucim vremenskim okvirima.

Nesto o samom predavanju – Vanda i Sanja, su imale, kao sto je u samom startu planirano, vise teorijski osvrt na spomenutu tematiku, prva je govorila o Emi Goldman i jos ponecemu, dok je moderator nije prekinuo, druga je pokusala da predstavi tri talasa feminizma i njihove osnovne karakteristike, delimicno je uspela, posto ju je moderator prekinuo. Ipak, bilo je informativno, meni, koji sam se samo ovlas dodirivao sa feministickom teorijom, predavanje je pomoglo u kristalisanju odredjenih pojmova. Za vreme Sanjinog predavanja najagresivniji komentari su dosli iz dva suprotna dela prostorije. (1) Ratibor Trivunac, vodj..., ups, predstavnik Anarho Sindikalisticke Inicijative (ASI) je ljutito napao odredjene Sanjine izjave, trazeci da navede marksisticke feministkinje koje su izjavile to-i-to, te braneci ideju sindikalizma trazio je literaturu koja je citirana, iako ja licno nisam uhvatio napad na sindikalizam (mada moguce da nisam bio dovoljno pazljiv). Ne bas najbolja komunikacija, previse emocija oko teorijskih koncepata. Drugi pravac napada (2) je dosao od strane, kako mi rekose ljudi koji ga poznaju, staljiniste neuklopljenog u staljinizam – covek se obrusio na ideju necega sto je on nazvao burzoaskim feminizmom, negirajuci mogucnost bilo kakve revolucije koja ne bi bila utemeljena u radnickoj klasi. Potom su se strasti malo smirile. Pomenuti staljinista je sedeo u svojoj stolici kao tek ustoliceni kralj, mikrofon su jos neki ljudi pokusali da iskoriste da postave pitanje ili daju komentar,

na red je dosla Milica i odrzala, bar meni, najzanimljivije predavanje, bez preteranih intelektualizacija i filozofiranja, na prakticnim primerima je pokusala da pokaze gde vidi tacke povezivanja i razdvajanja feminizma i anarhizma. Pomenula je situaciju u kojoj je na nekoj od prethodnih predavanja/seminara jedan decko (anarhista?) premlatio svoju devojku, sto je doslo kao kec iz rukava Ratiboru Trivuncu, vodj... ups, predstavniku ASI-ja, da likujuci zakljuci da to i nije bio pravi anarhisticki skup (nisu bili u pitanju zagovornici sidikalne opcije?) te da to nema nikakve veze sa pravim anarhistima (koji su kao svi emancipovani?), promasujuci poentu cele price. U medjuvremenu je staljinista pao sa stolice, sto je izazvalo salvu smeha, on je odmah skocio na noge i odreagovao potpuno rigidno, ne pokazujuci emocije na licu, okrenuo se svima i bacio pogled kroz prozor pokazujuci tako valjda da je skroz kul i da nije dodirnut. Revolucionarni stoicizam. Kasnije je optuzio sve govornice da nemaju veze sa radnickom klasom (ili tako nesto), da su iz Amerike, te potom demonstrativno napustio salu.

Neizbezna tema za raspravljanje – autonomni zenski prostori u kojima muskarcima nije dopusten ulaz. I ovaj put najvise vremena je, iznova i iznova, posveceno ovoj temi, bez konacnog zakljucka. Ne vidim zasto je muskarcima toliki problem da zene imaju svoj prostor gde ce, kako leciti traume, tako i praviti planove za direktne akcije – ukoliko one osecaju potrebu za tako necim?

Rezime – od stotinjak prisutnih u Pogonu, rekao bih (slobodna procena) da je bilo mozda 10% zaposlenih, ostalo su bili studenti, koji su imali urban izgled, zanimljive frizure i slicno. Video sam i jednu majicu – Revolucija jedina solucija, sve sa nacrtanom puskom. To znaci da su predavanju prisustovali ili 1)militantni anarhisti u ogorcenom sukobu sa zakonom, koji ce mozda vec sutra biti uhapseni, ili 2) da je revolucionarna ikonografija skroz dobra za uklapanje u imidz studenata.

Bilo je zabavno, vise nego sto sam ocekivao, ali iskreno sumnjam da ce ovaj skup rezultirati i jednom jedinom prakticnom akcijom. Mnogo krokodila, a mala bara. Ma salim se, pozitivno je sve to, samo ne bi skodilo malo vise komunikacije medju "ideoloskim" neprijateljima, kao i malo manje sujete. Fajt vor, nat vors!

Samsara i Istorija

(datum pisanja nije toliko bitan)

Hegel je, zadojen hriscanskim eshatoloskim duhom, na velika vrata ponovo uveo ideju linearnosti istorijskog toka - svet, istorija, sudbina krecu se ka zavrsetku sopstvenog istorijskog kretanja koje vodi ka sve vecem savrsenstvu - sva istorijska desavanja su novi koraci koji nas neumitno vode ka razvijanju svesti o slobodi. Nekadasnja izmanipulisana vera prvih hriscanskih sluga/skinja u skori dolazak carstva nebeskog, tako je dobila grandiozno utemeljenje u velikom idealistickom sistemu jednog filozofa.

Danas sam razgovarao sa N. Rekao sam mu da je bolje sto se Crna Gora otcepila, a on se u neku ruku slozio, ali je zavapio zbog toga sto su mnoge generacije u Crnoj Gori sanjale o trenutku spajanja sa Srbijom, posvetile su svoje zivote i strast ovoj ideji, verujuci u buduce jedinstvo srpske i crnogorske drzave. Zvuci dobro kada se kaze (ukoliko verujete u tradiciju i gutate sve sto vam se servira), ali je u sustini takva izjava, koja se uostalom cesto cuje po medijima ovih dana, kao zvanican stav dela srpske politicke "elite", isprazna i cirkularna. Ne postoji istorijsko kretanje koje vodi iz tacke A u tacku B i u njoj zavrsava. Postoji istorijsko kretanje koje vodi iz tacke A u tacku B i nazad iz tacke B u tacku A, mozda preko tacke C. "Vekovni snovi jednog naroda" je floskula koja moze da koristi trenutnom politicko/drustvenom momentu. "Vekovni snovi" mogu da se promene u roku od 100, 50, 10 ili 5 godina, kada za to sazru uslovi. Sve moze da se promeni kada za to sazru uslovi. Linearnost istorije je samo jos jedan hriscanski mit, koji poseduje zastrasujuce destruktivnu snagu kada se nadje u rukama ljudi bez skrupula.

Alternativa zapadnjackom linearnom tumacenju istorijskog kretanja jeste istocnjacko, cirkularno kretanje, oliceno izrazom samsara. Zivot je veciti okean ponovnih radjanja i umiranja, u kome se zakonomerno, ponavljaju iste pobede i isti porazi. Ovaj pogled na svet je olicen u iskustvu sa zivotom i ritmovima prirode - nije oblikovan ljudskom zudnjom za bekstvom iz sveta patnje, iako i u njemu postoji zudnja za bekstvom od patnje, ali ne uz pomoc imaginarnih bozijih, istorijskih, ili nekih drugih sila koje se nalaze van coveka, vec pomocu sopstvenih snaga spoznaje sveta i sopstvenosti uopste. Cesto se govori da za indijsko misljenje ne postoji istorija, posto ono racuna vreme u toliko velikim vremenskim jedinicama da se konkretna desavanja cine nebitnima i predvidljivima. Ovakva perspektiva ipak nije zavrsila u pasivizmu mirenja sa sudbinom, vec je dala zanimljive puteve kao smernice prevazilazenja stanja u kome se svet nalazi - spoznaja kao upoznavanje sveta i njegovo prevazilazenje (dhjana-yoga, vipassana u budizmu), aktivizam kao promena sveta i njegovo prevazilazenje (karma - yoga), saosecanje kao prociscenje sveta i njegovo prevazilazenje (karuna). Ova perspektiva je subjektivisticka i individualisticka (cak i kada se rastakanje individue uzima kao cilj napora), tako da dramaticno smanjuje mogucnost manipulacije i pretvaranja ljudi u objekte necije politicke volje.

Nice je prihvatio ovo tumacenje, sveta kao vecitog kruzenja, ali mu je dodao jednu specificnost - umesto nekadasnjeg "ne" indijskih mudraca koji su odbacivali svet u kome su ziveli, kao i njegova pravila, on je gromoglasno uzviknuo "Da" - "da" ponovnom vracanju u svet, "da" vecitoj borbi za moc, "da" vecitim sukobima, patnji i umiranjima - zeleci tako da ozivi ratnicki, herojski duh severnjackih plemena, umrtvljen, kako je verovao, hriscanskom dekadentnom idejom ljubavi. Ova Niceova pobuna za samog Nicea, zavrsila je onog dana kada je, rasplakan, zagrlio starog konja sto ga je kocijas sibao na ulici, dozivevsi potpuni mentalni slom i tako zavrsavajuci svoj svesni zivot, ostavljajuci svoje telo, da pozivi jos desetak godina, kao olupinu 1) za prisecanje na nekadasnju strast i zivot najuticajnijeg modernog Pobunjenika, i 2) za bojazljivo pokazivanje prstom onima sto su se bojali da krenu istim putem prociscenja kroz sopstvenu samodestrukciju.

Da ili Ne, onda? Ovaj ili onaj svet? Samsara ili Istorija? Lazna pitanja koja sami sebi postavljamo uljuljkani u veru da na njih mozemo jednostavno da odgovorimo - samo potpuno posvecenje celog bica odgovoru, moze da pokaze vrednost tog odgovora, ocrtanog granicama zivotne sudbine licnosti koja u sebi transformise sopstvene i poraze i pobede , nudeci obrise necega sto je Veljacic definisao na sledeci nacin: Postoji filosofija koja se ne da misliti ukoliko se u skladu sa njom ne zivi.

Mir koji nude trenuci sabranosti kao da svojom tisinom nagovestavaju mogucnost pronalazenja puta izmedju krajnosti razuzdane potrebe svesti da donosi konacne, vecite odluke kojih ce se zauvek drzati.

Recenzije - maj, jun

KNJIGE

Virdzinija Vulf - Izmedju cinova (Svetovi, Novi Sad, 1991)

Virdzinija Vulf je gospodarica Vremena. Pisanjem, ona omedjuje svoje knjizevne likove kretanjima svesti, dematerijalizacijom sveta, spajanjem Proslosti i Sadasnjosti u Trenutak koji pocinje uvodnim i zavrsava se poslednjim recima knjige - snaznim recima - dajuci konacni oblik svim stranicama prethodno ispisanim, na momente haoticnim, preterano rasplinutim, ali i prelepim, produhovljenim, cistim... Radnja knjige nema za svoju osnovu dramatican dogadjaj ili neocekivani zaplet - radi se o predstavi koja se tradicionalno odrzava sest-sedam godina na imanju jedne engleske, aristokratske porodice i medjuljudskim odnosima koji se preplicu izmedju cinova.

"Izmedju cinova" je knjiga objavljena posthumno, nakon Virdzinijog samoubistva, zavrsena neposredno pre njene smrti. Dva puta je ona pokusala da se ubije pre toga. Iza sebe je ostavila poruku, tako blisku sopstvenom stilu pisanja:

"Najdrazi, uverena sam da ponovo gubim razum. Osecam da ne mozemo da prodjemo kroz jos jedan od ovih strasnih perioda. Ovog puta se necu oporaviti. Pocinjem da cujem glasove i ne mogu da se skoncentrisem. Zato cu uraditi ono sto deluje kao najbolja stvar koja moze da se uradi. Ti si mi pruzio najvecu mogucu srecu. Ti si u svakom pogledu bio sve sto neko moze da bude. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo da bude srecnije, sve dok se nije pojavila ova uzasna bolest. Ne mogu vise da se borim s tim, znam da ti unistavam zivot, mada bi bez mene mogao da radis. I znam da hoces. Vise ne mogu cak ni ovo da napisem kako treba. Ne mogu da citam. ..."

Nemam nameru da iznosim mnogo biografskih podataka o Virdziniji (potrazite na Wikipediji) samo cu da spomenem da je jos jedan vazan aspekt njenog zivota bio socijalisticki/feministicki aktivizam.

Zaista prelepo pise.

Misel Fuko - Nenormalni (Svetovi, Novi Sad, 2001)

Poststrukturalizam, postmodernizam, dekonstrukcije diskursa, sta sve nece dokoni ljudi izmisliti... Ova Fukoova knjiga nije njegovo zvanicno pisano izdanje, vec predstavlja skup predavanja odrzanih 1974 - 1975. godine, na Kolaz de Fransu. Uzbudljivo mi je bilo pratiti na pocetku tok njegovih reci - snazan um koji pleni sirinom i britkoscu - neki bi to nazvali pad u jeres opcinjenosti znanjem.

U zapisanom ciklusu predavanja Fuko se posvetio analizi nastanka danasnjeg pojma "nenormalni" i nalazi tri njegova korena - 1)ljudsko cudoviste , 2)pobunjenik, 3)onanista. Analizu pojma "ljudskog cudovista" zapocinje analizom razvoja psihijatrijskog vestacenja, odnosa priblizavanja izmedju Suda kao zakonodavne vlasti, te Psihijatrije kao institucije koja vremenom zadobija moc da se uvuce u sve pore zivota, neopravdano propisujuci kriterijume normalnosti (vise o ovome u tekstu o antipsihijatriji). Koristi primere iz sudske prakse, kada su donosene presude u granicnim situacijama - kako suditi hermafroditima koji se odluce za drugu polnu ulogu, na primer. Analizi "pobunjenika" koga treba popraviti Fuko u ovom skupu predavanja toliko ne posvecuje paznju, sto se ne moze reci za pojam deteta "onaniste". Analizirajuci odnos ranog hriscanstva prema telesnosti, dolazi do zakljucka da, istorijskim razvojem formiran hriscanski pojam "puti", vremenom se prelio u medicinsko tumacenje masturbacije kao stetne i opasne pojave (zanimljivo je njegovo tumacenje razvoja ispovesti) karakteristicne za XVIII i XIX vek. Ovaj proces zavrsen je pripisivanjem rodoskrvnih zelja detetu, te potrebom stalne kontrole i nadziranja decijeg tela, koji roditelji ostvaruju stalnim prisustvom i prislanjanjem svoga tela o decije (spavanje zajedno sa detetom, pregledavanje donjeg vesa i slicne razbibrige). Ovo je bilo medicinsko/psihoanaliticko tumacenje incesta (od deteta prema roditeljima). Na drugoj stani uvedeno je i institucionalno/sudsko tumacenje incesta, kada je on usmeren od roditelja/odraslih prema deci. Kako god, oblast nadziranja seksualnosti obuhvata celu porodicu, koristenjem mehanizama koji su van nje, priblizavanjem sudske i medicinske moci.

Gomila primera, neocekivanih analiza i tumacenja razlicitih pojava kojima Fuko pokusava da dokaze osnovnu, vec pomenutu tezu - danasnji pojam nenormalnog ima svoja tri korena, koja su sacuvala svoju nezavisnost - ponovicu! - 1)nakaza, 2)pobunjenik, 3)dete onanista. Ovo ovde napisano, jeste jedan tako stur i brzinski prikaz knjige da mu je informativna vrednost blizu nule - eventualno on moze da posluzi kao pocetni impuls da vas zainteresuje za stvaralstvo Fukoa, ukoliko se niste ranije sretali sa njim.

Ernst Muldasev - Od koga smo postali (Beograd, Hema Kheya Neye, 2003)

Kako sam shvatio, po ko zna koji put, da necu uspeti spremiti ispit, zadnjih dvadesetak dana sam slobodno vreme posvetio citanju ovde spomenutih knjiga. Fakultet je takvo gubljenje vremena i zaglupljivanje, ali 'ajde prihvatio sam ulogu studenta (istina loseg), jedem govna, pa da ne patetisem previse posto mogu samo da zavrsim u licemerstvu. I pisac ove knjige je zavrsio fakultet, cak sta vise, ako je verovati kratkoj biografiji, on je doktor medicinskih nauka, bla, bla, izumeo hirurski materijal "aloplant", bla, bla... Ma reakcija, ujo ga pas! Elem, ova knjiga je dobar primer da titule ne znace pamet, ili da citiram dragog mi Heraklita - "Mnogoznalost ne uci mudrosti!"
Metodologija mu skripi, skoro nepodnosljivo. Jeste preuzeo tehniku koja lici na naucnu (postavljanje hipoteza, proveravanje, poredjenje sa teorijskim osnovama), ali za konacni rezultat se u najbolje slucaju moze reci da je poprilicno nategnut. Pitate se cemu je knjiga?
Dakle, cova, cija mi se njuska baj d vej ne dopada, je odlucio da procava oblik ociju i dosao je do zakljucka da Tibetanci imaju "sredjestatisticke" oci, te da to znaci da ljudska rasa vodi poreklo sa Tibeta. Ok., idemo dalje. Jedan njegov prijatelj bio je na Tibetu, gde je primetio da su zidovi hramova iscrtani ocima, te da se, navodno, u temelju svakog tibetanskog hrama nalazi iste te oci, ocrtane po zidovima. I onda je on odlucio da organizuje ekspediciju, prvo u Indiju, pa onda na Tibet, ili Nepal, ne secam se, ista je to geografija. E da, konstruisao je i oblik tog bica cije su oci u temeljima hramova, uz pomoc strucne literature - Nostradamusa, Blavacke i Stajnera.
Da skratim - osnovne ideje iznesene u knjizi su sledece: 1) postojale su stare civilizacije, mnogo pre ove nase, arijevske, 2) u pecinama Tibeta nalaze se najbolji predstavnici lemurijanske, atlantidjanske i arijevske civilizacije, u stanju meditacije, cineci osnovu za produzetak ljudske vrste u slucaju unistenja povrsinskog zivota. I on je u sklopu svoje ekspedicije, navodno, uspeo da udje u jednu od pecina, ali nije uspeo da vidi te duhovne gigante zbog snazne psihicke zastite koja moze da ubije coveka. A i zenu.
Ernst je u sustini pokrao vecinu ideja od teozofskog pokreta i uopste mu ne verujem da je "naivno" pristupio gradji, i onda kao formirao zakljucke na empiriji. Jes' malo sutra... O budizmu ne zna skoro nista, ali ga to nije sprecilo da pise o istom. Pred kraj knjige ima poglavlje u kome on objasnjava sta bio on uradio da je predsednik Rusije, ispostavljajuci se kao megaloman dostojan postovanja.
Nemam ja predrasude prema vecini stvari o kojima pise doktor Muldasev, ali ovo se tesko moze nazvati ozbiljnom literaturom, mada ako volite sajensfiksn, a niste citali dela Blavacke ili Stajnera, ovo sasvim pristojno radi.

MUZIKA

V/A Novosadska pank verzija

Uz knjigu koja je vec pomenuta u recenzijama majskih koncerata ide i ovaj dupli disk, koji mi je Dusan the Strawb, narezao. Gomila bendova, dobar deo njih sam vec slusao, ali izdavaci su se potrudilio da pronadju raritetne snimke medju kojima vredi izdvojiti neizbeznu Pekinsku Patku, Dva Minuta Mrznje, K.N.O., Miteserse i definitivno No Abuse (sjajan bend). Ne bi bas bilo korektno porediti ovu kompilaciju sa slicnim kompilacijama koje su izdavana u Beogradu, jer u panku nije sustina u takmicenju i konkurenciji, vec u jedinstvu i zajednickoj borbi za bolje sutra. No ja sam hipik, a pank je mrtav, pa hajde da zamislimo situaciju:

Novosadjanin: Gari, super nam je kompilacija, ovi glupi Beogradjani nikada nece imati na jednom mestu ovoliko dobrih pank rok bendova, oni se ionako samo loze i prave pametni, jebo ih hardcore i MTV.

Beogradjanin: Pa nije im losa ova kompilacijica, ali sve je tu samo zajebacnija i neozbiljnost, a brate ruku na srce, tanki su sa hardkor/tres pankom, sto jes jes... Onaj No Abuse ih nesto izvlaci, mozda i Prolece, ali kada ce Novi Sad dati bend velicine jednog Distressa, da ne idem dalje, a? Nikada.

Kompetisn, nat juniti.

Myth of Progress - rough mix demo, july 2005

I Pele je otisao u Ameriku koja je prokleta kao i zlato sto sja. Ovo je njegov novi bend, koga cu, zarad kontinuiteta uporediti sa njegovim prethodnim bendom, Antistatikom. Antistatik je svirao krast kor, sa jednostavnim aranzmanima i strukturama pesama i bio je sjajan. Myth of Progress ima komplikovanije aranzmane, stalno se menjaju brzi i spori delovi, problem je sto sam na prvo slusanje uhvatio samo jedan hit. Pesme nisu toliko himnicne, ima tu i modernijih uticaja, oktave boje melodije preko distorzirane muzike, tu i tamo prodje neki spori, tribalni deo, glas non stop vristi i vrti podugacke tekstove. Myth of Progress u sustini ne donosi nista novo muzicki, ali zbog tekstova, spada u bendove koji politicki radikalizuju pank scenu do ekstrema. Ostavicu u komentarima linkove da poslusate/procitate, ako vas zanima. Inace, ovaj snimak koji sam preslusao je sirova, ne producirana verzija, slicno kao i u recenziji koja ce sada da usledi.

kontakt adresa: ab_useyu@yahoo.co.uk

The Phonerings - demo, jun 2006

Cernobilske Jagode se konacno vracaju sa novim snimkom. Snimljeno kod Raduleta iz Atheist Rapa, u studiji koji polako postaje pank Meka za sve bendove na nasim prostorima, koji imaju manjak para a visak entuzijazma - svaka cast Raduletu. No da se vratim temi - sta nude jarani na ovom demo snimku? Emo pank, mene podseca na momente na Lifetime, Dag Nasty, All, komplikovani, korektno odsirani aranzmani, jos nije uradjena post-produkcija, ali i ovako zvuci dobro, bubanj se fino cuje, sve je cisto i melodicno - malo Duletov vokal na momente falsira, to je jedino sto mi smeta, ali bice to vremenom sve mnogo bolje, ukoliko se ne raspadnu, siguran sam (uostalom ima ona bizarna narodna poslovica - prvi se kucici bacaju u vodu). Tekstovi na engleskom, to mi smeta da se potpuno uzivim u muziku, kada cujem Duleta kako peva - Ju senddd miii tuuu d raaaksss, jednostavno ne mogu da osetim atmosferu na pravi nacin. U svakom slucaju, evo jednog lepog izdanja u pripremi.

http://www.myspace.com/thephonerings

FANZINI

Last Breath br.2

Prethodni broj sam samo prelistao, ovaj sam vec detaljno proucio i sta da kazem do - svaka cast za trud. Lepo izgleda, gomila intervjua, dosta recenzija i kolumni, lep graficki dizajn, u principu lici dosta na 3 Drugara, samo sto je bolje od 3 Drugara, jer je pankerskije - naziru se i neke ideje, nije smo u pitanju muzika. Ok., mislim nije bas sve po mom ukusu, intervjui su mi malo nezanimljivi, recenzije mozda i previse podsticu konzumerski duh (to je neizbezno?) i nisu sve kolumne zanimljive, ali to su sve stvari koje se vremenom mogu promeniti. Zao mi je sto sam u uvodu fanzina procitao da autori vec razmisljaju da zaustave ceo projekt, to bi bila zaista steta. Od kolumni su mi u secanju ostale Mehina, Mackova i Sandijeva (ako nisam pogresio ime, o izbeglistvu), kao najzanimljivije u ovom broju. Lepo.

Zasto ne volim Srpsku radikalnu stranku?

(ovih dana su radikali opet tamili po medijskom prostoru Srbije, medjutim tekst je pisan mimo najnovije zavrzlame)

1)Zato sto je STRANKA. Ako sada ocekujete neko anarhisticko balavljanje o demokratiji, stvarnim odnosima moci u modernom drustvu, te kritiku istog, niste daleko od istine. Da ne pomislite da sam izmislio toplu vodu, odmah na pocetku da kazem da su naocale za posmatranje situacionistickog porekla, zato sto: a) koristenje jednog koliko-toliko zaokruzenog sistema kritike meni olaksava pisanje i smanjuje na najmanju potrebnu meru sopstveno razmisljanje (koje mi ionako ne ide od ruke) i b) situacionisticka kritika je crno-bela i kao takva pojednostavljuje sliku dobrih i losih "momaka", sto uvodi potrebnu dozu fanaticnosti, zaostravajuci krajnosti, kristalisuci ih u njihovoj suprotstavljenosti... Huh, drzite se polecemo! (Vise o situacionizmu, nekom drugom prilikom.)

Da zapocnem sa citatom Guy Debora iz Drustva spektakla:

Iako se sukobi izmedju razlicitih sila za kontrolu nad istim drustveno-ekonomskim sistemima zvanicno predstavljaju kao nepomirljivi antagonizmi, oni zapravo odrazavaju sustinsko jedinstvo sistema, kako na medjunarodnom planu, tako i u okviru svake nacije.

I jos jedan citat od Fredy Perlmana o slicnoj problematici:

Stvari koje radnik kupuje za svoju nadnicu su pre svega potrosna dobra koja mu omogucavaju da prezivi, da reprodukuje svoju radnu snagu i tako nastavi da je prodaje. To je, zatim, spektakl: predmeti pasivnog divljenja. Njegova potrosnja i njegovo divljenje su pasivni. On ne ucestvuje u tom svet kao aktivni cinilac koji ga menja, vec kao bespomocni impotentni posmatrac. To stanje nemocnog divljenja on moze da naziva "srecom"; posto je rad mucan, on moze da zudi za "srecom", tacnije, da bude neaktivan, tokom citavog zivota (stanje slicno mrtvorodjenju). Robe i spektakl ga prozdiru; svoju zivu energiju on koristi za pasivno divljenje; on biva potrosen stvarima. U tom smislu, sto vise ima, manje jeste.

Apstraktna papazjanija, zar ne? I sta je onda pesnik hteo da kaze? Moderni uslovi proizvodnje su izveli pretvaranja ljudskog rada/kreativnosti u Robu, a Robi su odredili cenu, stvarajuci tako Kapital – osnovu celog sistema. Politicke partije su samo deo ovakvog sistema (nazvanog Spektaklom), njegove slike koje iako deluju medjusobno suprotstavljene, u funkciji su odrzavanja uslova stvaranja Kapitala uvek iznova i u sve vecim kolicinama. Kao talasi koji mreskaju povrsinu mora, sakrivajuci, nagovestavajuci njegovu dubinu. Zbog ovog teoretskog razloga mogu da kazem da ne volim Srpsku radikalnu stranku. Ona je povrsinska pojava jednog izopacenog, dubljeg sistema ekonomskih/politickih odnosa, isto kao i bilo koja druga politicka partija – perspektiva koja izjednacuje Demokratsku stranku, ili Demokratsku stranku Srbije sa radikalima.

Stranacki sistem, pored toga, prakticno definise politiku, ne kao oblast svakodnevnih aktivnosti, vec kao oblast dostupnu jedino eliti, «najboljima medju najboljima» koji ce, jednom izabrani na izborima, da donose odluke od znacaja za sudbinu celog drustva - ljudi koji zive u tom drustvu osudjeni su da budu pasivni i da, stvarajuci Kapital (veliki za druge, minimalan za sebe) veruju da ce stvari po njih krenuti bolje jednog dalekog dana. A drugi ce resavati probleme, drugi ce upravljati, drugi ce se zrtvovati za njihovu srecu...

(Jos jedna stvar koja mi se posebno gadi u stranackom zivotu su «pikavci», potparoli razlicitih stranaka, mlade ajkule posvecene napredovanju u hijerarhijskim strukturama svoje stranke – uvek spremni na neki niski start, ponosno i samozaljubljeno izjavljivanje gadosti, svega onoga sto ne prilici starijim i ozbiljnijim clanovima stranke, a treba da se kaze protivnicima u pretendovanju na vlast.)

2) Zato sto je SRPSKA. Ok., sve prethodno napisano stoji, zvucu pankerski i nalozeno, ali, bojim se, ne zahvata malignu pojavu SRS u njenoj dubini. Sta je bilo pre Kapitala i pre pojave politickih stranaka usmerenih osvajanju vlasti? A sta se desava kada se Kapital ne stvara, a moderni uslovi proizvodnje ne funkcionisu?

Rat je za mene poceo '91. godine. Period od '91. do '94. godine bio je zanimljiv po mnogim stvarima. Pre svega, ionako ruralni, nerazvijeni kraj Hrvatske u kome sam tada ziveo, se vratio dva stoleca unazad. U jednom visemesecnom periodu nije bilo struje uopste, potom je povremeno, na par sati u par dana, dolazila. Vode isto nije bilo, donosili smo je sa izvora. Grejali smo se pomocu peci, platni sistem je postojao u vrlo ogranicenom obliku, hrana se nabavljala preko vojske (donosile su se konzerve). Moderni uslovi proizvodnje? Hm, hm... Akumulacija Kapitala koja se pretvara u slike Spektakla? Ehhh... Nista od toga nije u tom vremenu presudno uticalo na bilo sta, ali se javio novi sistem vrednosti u narodu, sistem vrednosti koji danas SRS tako bezocno koristi - Milosevic je u Republici Srpskoj Krajini ustolicen za srpsko bozansko bice, kombinaciju Mesije i Milosa Obilica – nekadasnje jugoslovenstvo upadljivo komunistickog podrucja obojilo se nacionalizmom i mastanjima o zajednici sa Srbijom. (Naravno, tadasnja hrvatska vlast je svestrano pomagala ovom «budjenju srpskog nacionalnog bica» putem ozivljavanja ustaskih simbola i dalje duboko urezanih u svest Srba u Hrvatskoj). Ukratko, sve ono o cemu SRS (Kosovo, srbovanje, vojnicki duh...) i njima slicni pandani po bivsim ex-yu republikama, danas vole da balave, ponovo se uoblicilo/omasovilo pocetkom devedesetih tokom raspada jugoslavenskog komunistickog drustva.

Zloba povampirenog plemenskog duha. Mislim da je to najbolji opis onoga sto je tada eksplodiralo medju narodima bivse Jugoslavije. Mnogi su pokusali da objasne slicne pojave – (od mejnstrim autora) From je pisao o ukorenjenosti u krv i tlo, te bekstvu od slobode, Adorno o antidemokratskoj orijentaciji licnosti, ali meni je ipak najzanimljivija bila Konstantinoviceva analiza duha palanke. Duha koji tezi ogranicenosti i vracanju, utapanju u prvobitno zajednistvo Plemena. Iako se to izgubljeno zajednistvo nikada vise ne moze vratiti, duh palanke tim ocajnije pokusava da mu se vrati. «Nacionalno» postaje pokusaj vracanja tom izgubljenom jedinstvu. «Crkva» takodje predstavlja isti takav pokusaj, kome same crkvene dogme i ucenja nisu preterano vazna, koliko je vazna odlucnost da se u Crkvi vide mogucnost za sjedinjenje celokupnog nacionalnog bica, bilo u borbi protiv vanjskih, bilo unutrasnjih neprijatelja – neprijatelji su svi oni koji su drugaciji, sa one strane brda.

SRS snazno igra na ovu kartu «plemenskog». Ona nudi narodu ono u sto narod duboko u sebi zeli da veruje – da su Srbi drugaciji i bolji od ostalih, da Srbe svet mrzi i da hoce da ih iskoristi, da je srpski domacin kao neprikosnoveni gazda kuce i srpska domacica kao njegova sluskinja i kuvarica, ono najbolje u srpskoj tradiciji sto se mora sacuvati za vekove vekova Amin. «Da Srbin zna dobro da puca i tuca!». Na taj nacin SRS velica upravo ono najgore sto postoji kako u srpskom, tako i u ostali narodima – strah/mrznja od/prema otvorenosti, strancima; pomahnitalo ushicenje «sopstvenim» uspesima i jadikovanje pred premocnim neprijateljima u slucaju neuspeha; erekcija penisa umesto koristenja srca i mozga...

3)Zato sto je RADIKALNA. Rec «radikalno» moze da znaci mnogo toga. Radikalna levica, radikalna desnica, radikalni strejteri? U nazivu srpska radikalna stranka, za rec «radikalno» se ne moze reci da oznacuje politicko opredeljenje, posto ideologija SRS pocinje i zavrsava u nacionalistickom populizmu, zagovaranju svega sto moze da im donese politicke poene. Tako SRS brani Mladica i protivi se privatizaciji, «brani» radnike i seljake i velica Milosevica, hoce da uvede kapitalizam i da donese socijalnu pravdu. Sve sto donosi popularnost je legitimno orudje za koristenje.

Ono sto mi se gadi kod radikala, a moze da se opise recju «radikalno» jeste govor i ponasanje lidera i predstavnika ove stranke. Verujem da su prosli kroz istu govornicku skolu. Nadobudni, uobrazeni, drcni, govore simulisuci vatrenost, proracunato skloni vredjanju bilo drugih nacionalnosti, bilo suparnickih neistomisljenika. A harizmaticnost leti na sve strane – oni ce preseci kriminal, spasiti Srbiju, izboriti se za granicu Karlobag – Karlovac – Ogulin – Virovitica. Svojevremeno je radjeno jedno istrazivanje u oblasti vodjstva, o tome kome ljudi veruju – doslo se do zakljucka da izmedju cutljivih i usmerenih na problem ljudi, te galamdzija sklonih buci i ubedjivanju drugih da oni znaju resenje za probleme, cak iako se u praksi njihove ideje pokazu kao neuspesne – ljudi mnogo cesce biraju ove druge. Nije vazno sta radis, vec koliko pricas – upozorenje za sve kontemplativce. Umesto resenja, SRS jedino nudi cvrstu ruku i imaginarno jedinstvo imaginarne gomile, sto je, iz istorijske perspektive, utaban put ka fasistickoj destrukciji i samodestrukciji.

Sveto trojstvo:

Vojislav Seselj – poremecen, psihopatske tendencije, siledzija, ne zna da kaze «r», nedostatak karaktera nadomesta prizemnim verbalnim doskocicama, te snagom glasa i stasa kojim ga je majka priroda kaznila.

Tomislav Nikolic – lice sa najsamozadovoljnijim osmehom, konkurencija mu je jedino Dacic, takodje drcan i kurcevit, mada pokusava da sakrije svoju sirovost maskom ugladjenosti i mudrosti, koja lako i brzo spada sa lica – «Vidite kakvo govno je Vuk Draskovic!»

Aleksandar Vucic – najmladji u ovom trojstvu, samim tim pokusava da privuce omladinu, najizvestaceniji i najdramaticniji, voli nakon sto kaze nesto snazno da napravi pauzu u govoru, spoj mladalacke energije i staracke trulosti.

Eto tako. Za kraj, posto se na ovom blogu/zinu praktikuje donkihotovsko kvazi-pank kritikovanje spektakularnih formacija, u samom korenu sopstvenom metodologijom osudjeno na pretvaranje u ono sto pokusava da kritikuje, mogao bih da citiram dva pank benda. Hocu?Necu! je vec iskoristen, tako da prepustam pozornicu: 1) Crustavcima: "You think that I'm pissed? That's not true, I'm just embarrassed to live in the same country with you. Nazi hater, Hitler's son, it's your destiny to die like one..." (Bring me the head of Vojislav Seselj, jbga, tekst na engleskom, toliko o principima)... Drugu pesmu/bend ce biti malo teze korektno citirati. Naime na koncertnoj promociji knjige Novosadska pank verzija, slusao sam nove tekstove Mitesersa (ozvucenje nije bilo lose pa se razumelo ponesto) i ucinilo mi se da je jedna pesma posvecena njihovom prijatelju "Schimi" koji je u njoj glasao za radikale, a refren je isao ovako nekako - "Mitesersi kad ga vide, oni vicu - CIGANE!!!". Valjda... Spektaklom na spektakl. Hardkorom na radikale. Humorom na pankere. Budizmom na nihilizam. Panke je mrtav, slusajte Ninu Simon...

Literatura:

Debor, G. - Drustvo spektakla, http://anarhija-blok45.modukit.com/;
Fredy Perlman - Reprodukcija svakodnevnog zivota, http://anarhija-blok45.modukit.com/;
Hocu?Necu! - Srpski san, DIY kaseta
Kr@astavci - More a legend then a fucking band, Mrtvi smo! records