Zasto ne volim Srpsku radikalnu stranku?

(ovih dana su radikali opet tamili po medijskom prostoru Srbije, medjutim tekst je pisan mimo najnovije zavrzlame)

1)Zato sto je STRANKA. Ako sada ocekujete neko anarhisticko balavljanje o demokratiji, stvarnim odnosima moci u modernom drustvu, te kritiku istog, niste daleko od istine. Da ne pomislite da sam izmislio toplu vodu, odmah na pocetku da kazem da su naocale za posmatranje situacionistickog porekla, zato sto: a) koristenje jednog koliko-toliko zaokruzenog sistema kritike meni olaksava pisanje i smanjuje na najmanju potrebnu meru sopstveno razmisljanje (koje mi ionako ne ide od ruke) i b) situacionisticka kritika je crno-bela i kao takva pojednostavljuje sliku dobrih i losih "momaka", sto uvodi potrebnu dozu fanaticnosti, zaostravajuci krajnosti, kristalisuci ih u njihovoj suprotstavljenosti... Huh, drzite se polecemo! (Vise o situacionizmu, nekom drugom prilikom.)

Da zapocnem sa citatom Guy Debora iz Drustva spektakla:

Iako se sukobi izmedju razlicitih sila za kontrolu nad istim drustveno-ekonomskim sistemima zvanicno predstavljaju kao nepomirljivi antagonizmi, oni zapravo odrazavaju sustinsko jedinstvo sistema, kako na medjunarodnom planu, tako i u okviru svake nacije.

I jos jedan citat od Fredy Perlmana o slicnoj problematici:

Stvari koje radnik kupuje za svoju nadnicu su pre svega potrosna dobra koja mu omogucavaju da prezivi, da reprodukuje svoju radnu snagu i tako nastavi da je prodaje. To je, zatim, spektakl: predmeti pasivnog divljenja. Njegova potrosnja i njegovo divljenje su pasivni. On ne ucestvuje u tom svet kao aktivni cinilac koji ga menja, vec kao bespomocni impotentni posmatrac. To stanje nemocnog divljenja on moze da naziva "srecom"; posto je rad mucan, on moze da zudi za "srecom", tacnije, da bude neaktivan, tokom citavog zivota (stanje slicno mrtvorodjenju). Robe i spektakl ga prozdiru; svoju zivu energiju on koristi za pasivno divljenje; on biva potrosen stvarima. U tom smislu, sto vise ima, manje jeste.

Apstraktna papazjanija, zar ne? I sta je onda pesnik hteo da kaze? Moderni uslovi proizvodnje su izveli pretvaranja ljudskog rada/kreativnosti u Robu, a Robi su odredili cenu, stvarajuci tako Kapital – osnovu celog sistema. Politicke partije su samo deo ovakvog sistema (nazvanog Spektaklom), njegove slike koje iako deluju medjusobno suprotstavljene, u funkciji su odrzavanja uslova stvaranja Kapitala uvek iznova i u sve vecim kolicinama. Kao talasi koji mreskaju povrsinu mora, sakrivajuci, nagovestavajuci njegovu dubinu. Zbog ovog teoretskog razloga mogu da kazem da ne volim Srpsku radikalnu stranku. Ona je povrsinska pojava jednog izopacenog, dubljeg sistema ekonomskih/politickih odnosa, isto kao i bilo koja druga politicka partija – perspektiva koja izjednacuje Demokratsku stranku, ili Demokratsku stranku Srbije sa radikalima.

Stranacki sistem, pored toga, prakticno definise politiku, ne kao oblast svakodnevnih aktivnosti, vec kao oblast dostupnu jedino eliti, «najboljima medju najboljima» koji ce, jednom izabrani na izborima, da donose odluke od znacaja za sudbinu celog drustva - ljudi koji zive u tom drustvu osudjeni su da budu pasivni i da, stvarajuci Kapital (veliki za druge, minimalan za sebe) veruju da ce stvari po njih krenuti bolje jednog dalekog dana. A drugi ce resavati probleme, drugi ce upravljati, drugi ce se zrtvovati za njihovu srecu...

(Jos jedna stvar koja mi se posebno gadi u stranackom zivotu su «pikavci», potparoli razlicitih stranaka, mlade ajkule posvecene napredovanju u hijerarhijskim strukturama svoje stranke – uvek spremni na neki niski start, ponosno i samozaljubljeno izjavljivanje gadosti, svega onoga sto ne prilici starijim i ozbiljnijim clanovima stranke, a treba da se kaze protivnicima u pretendovanju na vlast.)

2) Zato sto je SRPSKA. Ok., sve prethodno napisano stoji, zvucu pankerski i nalozeno, ali, bojim se, ne zahvata malignu pojavu SRS u njenoj dubini. Sta je bilo pre Kapitala i pre pojave politickih stranaka usmerenih osvajanju vlasti? A sta se desava kada se Kapital ne stvara, a moderni uslovi proizvodnje ne funkcionisu?

Rat je za mene poceo '91. godine. Period od '91. do '94. godine bio je zanimljiv po mnogim stvarima. Pre svega, ionako ruralni, nerazvijeni kraj Hrvatske u kome sam tada ziveo, se vratio dva stoleca unazad. U jednom visemesecnom periodu nije bilo struje uopste, potom je povremeno, na par sati u par dana, dolazila. Vode isto nije bilo, donosili smo je sa izvora. Grejali smo se pomocu peci, platni sistem je postojao u vrlo ogranicenom obliku, hrana se nabavljala preko vojske (donosile su se konzerve). Moderni uslovi proizvodnje? Hm, hm... Akumulacija Kapitala koja se pretvara u slike Spektakla? Ehhh... Nista od toga nije u tom vremenu presudno uticalo na bilo sta, ali se javio novi sistem vrednosti u narodu, sistem vrednosti koji danas SRS tako bezocno koristi - Milosevic je u Republici Srpskoj Krajini ustolicen za srpsko bozansko bice, kombinaciju Mesije i Milosa Obilica – nekadasnje jugoslovenstvo upadljivo komunistickog podrucja obojilo se nacionalizmom i mastanjima o zajednici sa Srbijom. (Naravno, tadasnja hrvatska vlast je svestrano pomagala ovom «budjenju srpskog nacionalnog bica» putem ozivljavanja ustaskih simbola i dalje duboko urezanih u svest Srba u Hrvatskoj). Ukratko, sve ono o cemu SRS (Kosovo, srbovanje, vojnicki duh...) i njima slicni pandani po bivsim ex-yu republikama, danas vole da balave, ponovo se uoblicilo/omasovilo pocetkom devedesetih tokom raspada jugoslavenskog komunistickog drustva.

Zloba povampirenog plemenskog duha. Mislim da je to najbolji opis onoga sto je tada eksplodiralo medju narodima bivse Jugoslavije. Mnogi su pokusali da objasne slicne pojave – (od mejnstrim autora) From je pisao o ukorenjenosti u krv i tlo, te bekstvu od slobode, Adorno o antidemokratskoj orijentaciji licnosti, ali meni je ipak najzanimljivija bila Konstantinoviceva analiza duha palanke. Duha koji tezi ogranicenosti i vracanju, utapanju u prvobitno zajednistvo Plemena. Iako se to izgubljeno zajednistvo nikada vise ne moze vratiti, duh palanke tim ocajnije pokusava da mu se vrati. «Nacionalno» postaje pokusaj vracanja tom izgubljenom jedinstvu. «Crkva» takodje predstavlja isti takav pokusaj, kome same crkvene dogme i ucenja nisu preterano vazna, koliko je vazna odlucnost da se u Crkvi vide mogucnost za sjedinjenje celokupnog nacionalnog bica, bilo u borbi protiv vanjskih, bilo unutrasnjih neprijatelja – neprijatelji su svi oni koji su drugaciji, sa one strane brda.

SRS snazno igra na ovu kartu «plemenskog». Ona nudi narodu ono u sto narod duboko u sebi zeli da veruje – da su Srbi drugaciji i bolji od ostalih, da Srbe svet mrzi i da hoce da ih iskoristi, da je srpski domacin kao neprikosnoveni gazda kuce i srpska domacica kao njegova sluskinja i kuvarica, ono najbolje u srpskoj tradiciji sto se mora sacuvati za vekove vekova Amin. «Da Srbin zna dobro da puca i tuca!». Na taj nacin SRS velica upravo ono najgore sto postoji kako u srpskom, tako i u ostali narodima – strah/mrznja od/prema otvorenosti, strancima; pomahnitalo ushicenje «sopstvenim» uspesima i jadikovanje pred premocnim neprijateljima u slucaju neuspeha; erekcija penisa umesto koristenja srca i mozga...

3)Zato sto je RADIKALNA. Rec «radikalno» moze da znaci mnogo toga. Radikalna levica, radikalna desnica, radikalni strejteri? U nazivu srpska radikalna stranka, za rec «radikalno» se ne moze reci da oznacuje politicko opredeljenje, posto ideologija SRS pocinje i zavrsava u nacionalistickom populizmu, zagovaranju svega sto moze da im donese politicke poene. Tako SRS brani Mladica i protivi se privatizaciji, «brani» radnike i seljake i velica Milosevica, hoce da uvede kapitalizam i da donese socijalnu pravdu. Sve sto donosi popularnost je legitimno orudje za koristenje.

Ono sto mi se gadi kod radikala, a moze da se opise recju «radikalno» jeste govor i ponasanje lidera i predstavnika ove stranke. Verujem da su prosli kroz istu govornicku skolu. Nadobudni, uobrazeni, drcni, govore simulisuci vatrenost, proracunato skloni vredjanju bilo drugih nacionalnosti, bilo suparnickih neistomisljenika. A harizmaticnost leti na sve strane – oni ce preseci kriminal, spasiti Srbiju, izboriti se za granicu Karlobag – Karlovac – Ogulin – Virovitica. Svojevremeno je radjeno jedno istrazivanje u oblasti vodjstva, o tome kome ljudi veruju – doslo se do zakljucka da izmedju cutljivih i usmerenih na problem ljudi, te galamdzija sklonih buci i ubedjivanju drugih da oni znaju resenje za probleme, cak iako se u praksi njihove ideje pokazu kao neuspesne – ljudi mnogo cesce biraju ove druge. Nije vazno sta radis, vec koliko pricas – upozorenje za sve kontemplativce. Umesto resenja, SRS jedino nudi cvrstu ruku i imaginarno jedinstvo imaginarne gomile, sto je, iz istorijske perspektive, utaban put ka fasistickoj destrukciji i samodestrukciji.

Sveto trojstvo:

Vojislav Seselj – poremecen, psihopatske tendencije, siledzija, ne zna da kaze «r», nedostatak karaktera nadomesta prizemnim verbalnim doskocicama, te snagom glasa i stasa kojim ga je majka priroda kaznila.

Tomislav Nikolic – lice sa najsamozadovoljnijim osmehom, konkurencija mu je jedino Dacic, takodje drcan i kurcevit, mada pokusava da sakrije svoju sirovost maskom ugladjenosti i mudrosti, koja lako i brzo spada sa lica – «Vidite kakvo govno je Vuk Draskovic!»

Aleksandar Vucic – najmladji u ovom trojstvu, samim tim pokusava da privuce omladinu, najizvestaceniji i najdramaticniji, voli nakon sto kaze nesto snazno da napravi pauzu u govoru, spoj mladalacke energije i staracke trulosti.

Eto tako. Za kraj, posto se na ovom blogu/zinu praktikuje donkihotovsko kvazi-pank kritikovanje spektakularnih formacija, u samom korenu sopstvenom metodologijom osudjeno na pretvaranje u ono sto pokusava da kritikuje, mogao bih da citiram dva pank benda. Hocu?Necu! je vec iskoristen, tako da prepustam pozornicu: 1) Crustavcima: "You think that I'm pissed? That's not true, I'm just embarrassed to live in the same country with you. Nazi hater, Hitler's son, it's your destiny to die like one..." (Bring me the head of Vojislav Seselj, jbga, tekst na engleskom, toliko o principima)... Drugu pesmu/bend ce biti malo teze korektno citirati. Naime na koncertnoj promociji knjige Novosadska pank verzija, slusao sam nove tekstove Mitesersa (ozvucenje nije bilo lose pa se razumelo ponesto) i ucinilo mi se da je jedna pesma posvecena njihovom prijatelju "Schimi" koji je u njoj glasao za radikale, a refren je isao ovako nekako - "Mitesersi kad ga vide, oni vicu - CIGANE!!!". Valjda... Spektaklom na spektakl. Hardkorom na radikale. Humorom na pankere. Budizmom na nihilizam. Panke je mrtav, slusajte Ninu Simon...

Literatura:

Debor, G. - Drustvo spektakla, http://anarhija-blok45.modukit.com/;
Fredy Perlman - Reprodukcija svakodnevnog zivota, http://anarhija-blok45.modukit.com/;
Hocu?Necu! - Srpski san, DIY kaseta
Kr@astavci - More a legend then a fucking band, Mrtvi smo! records