U prolazu...

Danas, u povratku iz Klinickog centra, prosao sam kraj nekoliko radnika, sto su fizikalisali na zgradi u izgradnji.Radnici ko radnici, standardna zajebancija, dobacivanja, ispucala i izborana koza, i sporo kretanje. Tu negde, prolazeci, proslo mi je kroz glavu koliko je samo ona marksisticko/levicarska prica o diktaturi male grupe ljudi nad vecinom, zbog bolje i svetlije buducnosti, u sustini kvarna. Kako bi to izgledalo? Ja bih trebao da pridjem toj grupici radnika, da im kazem da su oni ugnjetavani i u losem polozaju (sto oni kao ''ne znaju'') i da ako hoce da im bude bolje treba da prihvate sve sto im ja govorim kao apsolutno tacno, da zatim daju svoje zivote u Revoluciji, te da mi poveruju na rec da kada nakon Revolucije dodjem na vlast, njima ce procvati ruze, i da ce moj pendrek manje boleti od pendreka prethodnika.

Ako ponekad i nije kvarno, onda je skroz narcisticko i bez razumevanja dejstva apsolutizujuce moci kako na licnost, tako i na drustvo. Iz ovog razloga, anarhisticki principi samoorganizovanja, jesu realniji i posteniji. Iz svog polozaja, u svojoj zajednici, klasi, delujes pokusavajuci da popravis probleme koji se javljaju, ili da se izboris sa represijom koja se uspostavlja. Bez zanosenja i nasilnog uguravanja ljudi u ideoloske torove, koje potom definises kao neprijateljske, izdajnicke, liberalne, ili kako vec su to “dobri” stari autoritarni levicari znali da rade. Bez popovanja drugima sta jeste, a sta nije prava revolucionarna istina, ali korak po korak radeci na menjanju drustvene stvarnosti. Ide mi malo na kurac svo to podkusuravanje radnickom klasom, gde studenti i materijalno dobro situirani ljudi, drve o ugrozenosti radnika (koja apsolutno nije sporna) i o tome sta radnicka klasa treba da radi da bi se ispunile njihove ideologizirane vizije pravednog drustva. Sta cete vi uraditi, bolje je pitanje? I zasto sve teorijske price o solidarnosti padaju u vodu na nivou najobicnijih medjuljudskih odnosa, kada se dodje do ideoloskih nesuglasica/cepidlacenja? Nemam potrebu da idem da oslobadjam neku tamo teorijski definisanu “radnicku klasu”. Ali itekako imam potrebu da vidim sta cu sa svojim zivotom, sta cu sa kapitalistickim ekonomskim odnosima koji mi ostavljaju dovoljno prostora jedva za puko prezivljavanje i to pod cizmom “elite”.. Sta sa infantilnim balkanskim nacionalizmom koji malo-malo pa se hvata puske.. I onda, kada pogledam prijatelje u slicnoj poziciji, sva mesta na kojima sam u prethodnoj recenici rekao “ja”, postaje “mi”.

II

U gradskom autobusu, koji je po obicaju nepresusan izvor sitnih i inspirativnih detalja, uhvatio sam na naslovnoj strani Kurira, podnaslov koji kaze da je jedan od zemunskih kriminalaca u zatvoru pronasao Boga, tj. da cita Bibliju i kaje se zbog onoga sto je radio. Prva asocijacija koja mi je proletela kroz glavu na tu novinsku vest, bila je “slabic”. Iznenadila me grubost te misli. Pa ipak, kako opisati coveka koji je tripovao da je neki mangup, koji je povredjivao druge ljude jer je bio jaci od njih, a sada kada je naleteo glavom na zid i suocio se sa kaznjavanjem od veceg siledzije, odjednom je usvojio novi model ponasanja, nezreo i oslobadjajuci od odgovornosti za sopstveni zivot. Otkrio je Boga koji ce da mu oprosti grehe i pomogne u nevolji. Nema tu dublje kvalitativne promene. Samo bes okrenut unutra. Resantiman.