Informacija - novi blog "Rat testisa"

Ne moze se reci da je nase blogersko nebo bogato inteligentnim, zabavnim i zdravo-kritickim blogovima, koji su jos, pride, obojeni pank duhom... Evo adrese za jedan blog koji spaja sve ovo na nepretenciozan nacin.

http://my.opera.com/Transgresor/blog/

Tacke zastoja

Kriza se desava kada nam sve stvari krenu po zlu. Ono sto smo radili ranije, postaje nam nedovoljno i uzaludno. Navike koje su nam obezbedjivale osecanje sigurnosti i kontrole nad sopstvenim zivotom, postaju karikature svrishodnosti i jos jedan dokaz koliko smo zaglibili. Okruzenje, u kome ako se vec nismo osecali prijatno, bar smo gurali dane, sada dozivljavamo neprijateljskim, preterano bolnim, ili iscrpljujucim. Raste svest da nam je potrebno drugacije ponasanje, drugacije navike, rutine, drugaciji odgovori na svakodnevne probleme. Mi moramo da budemo drugaciji. Moramo da se promenimo.

(A onda pocinju da se mnoze strahovi, otpori, racionalizacije, sve sa ciljem bezanja od promene, koja se dozivljava kao opasnost i moguca smrt.)

- - -

Ne volim ovako da pisem. Da izvodim apstraktne zakljucke koji bi u sebe ukljucili sto veci broj mogucih konkretnih primera, te time pretendovali da budu sigurni, cvrsti oslonci, ''istine'' koje ukoliko se slede garantovano obezbedjuju uspeh i sigurnost. Da pisem ''mi'' kada mislim ''ja'', ili da pisem ''mi'' kada mislim ''ti''. Takav stil mi uvek deluje zadojen kako moralizatorsko/religijskim, tako i depersonalizovano/sputavajucim duhom, sto ogranicava i definise, umesto da ukazuje na mogucnosti razvoja i promene. Takodje, takav ''mudri'' stil, kao da smanjuje odgovornost koju svako od nas treba da nosi u sebi, nudeci dobro sazvakane i proverene reci i pouke, namesto sopstvenog istrazivanja i autonomije. Ipak, pokusao sam na samom pocetku da uokvirim temu, (ili je bolje reci) osecanje, ''okvir dozivljavanja'', koji cesto susrecem, manje ili vise intenzivno.

Proveo sam dve nedelje na psihijatriji, kao stazer. Na psihijatriji se mogu sresti ekstremni slucajavi ljudi koji su usli u krizu i vise nikada nisu iz nje izasli. Sve greske koje su se naucile u komunikaciji sa ljudima, sve rane koje nisu zacelile, vec su stalno i iznova otvarane, postale su nacin zivota, tumacenja i dozivljavanja sebe i sopstvenog okruzenja. Samodestrukcija koja je postala poslednji cin opravdavanja sopstvenog postojanja, nesigurnost kao posledica celozivotnog gazenja od strane Drugih, bol koji ostaje zatocen i ne uspeva da pronadje svoj put rasterecenja, jer se uvek iznova, podjednako snazan, vraca. Puno teskih prica sakupljenih na jednom mestu, a sto je mozda i najtragicnije, puno teskih prica koje, iz razno-raznih razloga, nece imati ko da saslusa. Nekoliko puta sam tu naleteo na osecanje o kome sam iznad pisao. To je kao neki zid, ucaurenost, nesposobnost da se zivi i razvija, nesposobnost da se izadje iz situacija koje su se nekada desile, a danas se stalno prepoznaju svuda oko sebe. Sveprisutna tacka zastoja.

Na psihijatriji ovakva osecanja bila su intenzivna. Ne mogu reci da i u ''normalnom'' (sta god ovo ''normalno'' znacilo) zivotu nisam sretao slicne zidove. Ljudi koji bi se grcevito drzali ''predmeta'' sto su im nekada pricinjavali zadovoljstvo, bilo da su to omiljeni bendovi i sa njima povezani "lajfstajlovi", ili drugi dnevni rituali, a koji su danas tu vise kao senke, opsene kojih se drze sa pritajenim izrazima krivice i prkosa na licu. Ljubavi, mozda iz inata, a mozda iz preterane vulnerabilnosti, nikada prezeljane. Ili, gorcina, ne zbog ''subjektivnih'' muka, vec iz stvarne materijalne ugrozenosti i siromastva. Dzankiji, u sirokom spektru, od onih benignih kojima dani prolaze u ispijanu piva, do onih propalih, sto kradu da bi si nabavili novu dozu narkotika. Zidovi, sto zaprecuju poglede onih sto unutar njih zive, nisu retkost. I ja, koji ovo pisem, iz istog razloga ne vidim neke stvari najbolje.

Jin-jang je stari kineski znak koji simbolicki predstavlja jedinstvo u suprotnosti. U svojoj jednostavnosti, on kao da dobro hvata paradoksalnost ovog sveta. Takodje, na intuitivnom nivou, on mi deluje kao dobra metafora duha kreativnosti i razvijanja, suprotnog tackama zastoja. Voleo bih da imam bolje odgovore. Mogu da kazem da oni koji pocinju sve snaznije da osecaju kako stagniraju, trule, kako pocinju da gube bitke sa zivotom, ne treba da se predaju, vec da potraze pomoc kod svojih najblizih, da ne gube nadu, da udare po svom Gordijevom cvoru i urade ili nesto ludo, ili neocekivano, ali samo da se ne prepuste inerciji onoga cega se gade ii boje. Mogu to da kazem, svestan da neki/e nece imati uopste priliku da razmisle o tome sta ih je snaslo i da adekvatno odgovore. Nece imati prijatelje/ce, nece imati materijalne/drustvene preduslove, nece imati bilo kakvu pomoc. I izgubice.

Sa druge strane, svaka kriza, svaka tacka zastoja jeste sansa za njeno prevazilazenje, pokazatelj da nesto u zivotu ne valja i da je vreme za promene. Mac sa dve ostrice, ulog koji daruje ili osudjuje.