Pank je mrtav... rezime

Zadnjih meseci mi se desavalo da svratim na ovu adresu i da bacim pogled na objavljene tekstove i uopste, na izgled cele strane. U tim kratkim web prolascima, uvek bih imao pozitivan osecaj vezan za PJM blog, dopadala bi mi se ova roza boja, font slova, teme koje su dodirnute (posto bih, zbog kratkorocnosti sopstvene memorije zaboravljao o cemu sam sve pisao), kao i licni (neki bi to nazvali – fanzinaski) pristup kojim bi citav blog zracio. Vec je proslo dosta vremena kako nisam nista novo zakacio, nije bilo ni recenzija, ni osvrta na pank nebuloze, niti na mejnstrim politicka desavanja, niti na marginalna anarhisticka sanjarenja. Cini mi se da sam, od decembra prosle godine, upao u vrlo neplodnu fazu za koju u psihologiji postoji termin ''sagorevanje''. Kao, stvari koje te obicno raduju i u koje ulazes energiju, izgube svoju privlacnosti i smisao, a javi se osecaj uzaludnosti, bezvoljnosti, nekada i cinizma. (Na srecu, cinizam me nije obuhvatio, to je valjda dno egzistencije koje nadam se necu dosegnuti.) Tu se poklopilo nekoliko stvari, nazalost i slobodnog vremena mi je ponestajalo (seca li se neko knjige “Momo” od Michael Ende-a?), a na svako pomisljanje “trebao bih nesto napisati/uraditi”(bilo za blog, bilo za neku drugu oblast koja se oslanja na entuzijazam ili Politiku/Igru) u meni bi se javljali otpori koji bi me uglavnom uspesno blokirali.

Imam potrebu da si napravim rezime dosadasnjeg “rada”. Sto se tice samog pocetka, kada se setim atmosfere u kojoj sam odlucio da krenem sa blogovanjem, okrene mi se stomak. Cini mi se da je od tada proslo bar dve godine. Radeci posao/stvari koje sam mrzeo, provodeci dobar deo dana sa ljudima koje bih najradije slao na revolucionarnu giljotinu, a ostatak u polurazvaljenom stancicu, u bizarnoj atmosferi poraza, laganja i ocaja, zeleo sam da napravim bar jedan mali iskorak ka necemu sto bi mi imalo vise smisla, bez razmisljanja u kategorijama isplativosti, ili “normalnosti”, ili “zdravog razuma”, ili bilo cega drugog sto ljudi vec koriste da bi opravdali sjebanu situaciju u kojoj su se nasli. Razlozi za blog? Mozda inat, a mozda zelja za zdravljem i ocuvanjem sopstvenog identiteta.

Kakogod, po samom nazivu “Pank je mrtav...” i na samom pocetku, blogovsko pisanje se oslanjalo na teme bliske pank prici (u ovom trenutku nevazno da li se radi o sub- ili kontra- kulturi) - recenzije nekih izdanja/snimaka koja bih nabavio, koncerata koje bih posecivao, neke uobicajene pank teme oko kojih se stalno lome koplja (DIY, vegetarijanstvo i slicno, znate vec i sami). Bilo mi je zanimljivo to pisati, iako sam cesto pisao u brzini, ne bas najbolje koncentrisan, sa jos milion drugih stvari u glavi. Negde sam mozda bio preostar, negde prepovrsan, negde sam mozda iznosio stavove koje vec danas bih preispitao, ali i to, uslovno receno “gresenje” bilo je svesno i namerno – nije dovoljno stajati sa strane i tumaciti “objektivno” stvari. Nekad se mora i zaleteti, izleteti, izlanuti, pogresiti, da bi sam/a skontao/la gde gresis i sta jeste, a sta nije dobar pravac razmisljanja/delovanja. Vremenom su tu upadali i razliciti tekstovi, osvrti i pokusaji analize drugih stvari koje me interesuju, a koje su ispadale iz manje-vise predvidljive scenske seme, bilo da se radi o zapisima nekih, tada aktuelnih desavanja (blokada fakulteta, ili ulicnih studentskih protesta), slika iz svakodnevice grada, ili pak pomalo nekomunikativnih oblasti koje meni predstavljaju jako interesantna polja (npr. indijska filozofija). To je valjda bila tendencija koja se razvijala vremenom, i to je doprinelo da teme budu raznolike, a cini mi se ne i medjusobno suprotstavljene.

No sada sam, generalno, izgubio zar da pratim ili analiziram pank scenu, ili bilo koju drugu “scenu”. Ponasanja ljudi u grupi generalno su vrlo slicna, bez obzira o kojoj se subkulturi ili klasi radi, tu se uvek formiraju odredjena pravila ponasanja, odredjene vrednosti, linije sukoba “za” i “protiv” medju kojima dolazi do izrazaja kako prosecnost, tako i originalnost, kako ispraznost jednih, tako i humor drugih, sto na kraju, pored toga sto stvara nepotrebnu buku, ipak trosi energiju i dar stvaranja na nepotrebne razmirice. Naravno, to ne znaci da zelim da odbacim celu pricu za koju verujem da u panku mora da bude mesta – naslanjajuci se na kontrakulturu 60-ih i tadasnja revolucionarna previranja, pank je prigrlio politicku pricu, blisku anarhizmu i radikalnoj/Novoj levici koja mu je postala sama sustina (ako pretpostavimo da sustine sa velikim “S” uopste i postoje) i koja ga razlikuje od nekih drugih modernih igrarija. (Tu mi pada na pamet recimo metal. Sve one price o muzickoj cistoci panka i njegovom trovanju metalom su mi potpuno besmislene. Osnovna razlika izmedju ove dve subkulture je upravo u tome sto je pank uspeo da pokupi deo tog buntovnog duha sezdesetih, a metal nije. Tu je razlog i kriticnosti, i bavljenja socijalnom/drustvenom tematikom, i preispitivanja rokenrol uloga (zvezde vs fanovi), cega je metal najcesce bio lisen (cast izuzecima). A muzika sama po sebi nije bitna. Mora da postoji stalan razvoj, stalno kretanje u onome cime se bavimo, tako da miks pank/metal uopste nije nikakav problem. Niti miks pank roka ili bilo cega drugog, dok god se oseca atmosfera zivota i stvaranja, nasuprot predvidljivosti i utvrdjenim pravilima. Uostalom muzika, kao i svaka druga umetnost ili aktivnost, kada se svede na dobro utvrdjene i obavezne seme, zavrsava u prosecnosti, podrazavanju i konformizmu.)

Elem, nemam pojma sta cu raditi sa blogom. Verujem, cim se jos malo oporavim, da cu i dalje imati potrebu za ovim piskaranjima. Njihova prednost jeste, pored onoga sto sam vec naveo, i u sistematizovanju sopstvenih misli i otvaranju razlicitih polja komunikacije, koja ce omogucavati malocas pomenuto kretanje, sa svim svojim bolnim i radosnim stranama. Kao sto rekoh, stvarno nemam neku zelju da identifikacijom sa odredjenom (bilo kojom) grupom gradim sebi prostor u kome cu se osecati “kao kod kuce” - sa jedne strane u tome, sasvim sigurno necu uspeti (kako zbog dosadasnjeg iskustva u zivotu, tako i zbog ljudskog funkcionisanja), a sa druge strane osecam da cu potpuno promasiti sve ono sto bih eventualno zeleo postici tim pregalackim, “humanistickim” delovanjem i radom za “visu” stvar. Okej, radikalni individualizam nije nesto sto mi je strano, u kontekstu koji je jedino moguc za takav individualizam – a to je kontekst “Drugih”, unutar koga mi rastemo, razvijamo se, formiramo se kao licnosti i na kraju umiremo, i unutar koga mozemo da napravimo izbor (bez ulaska u sve one filozofske rasprave koje se ticu slobode volje) – hocemo li to nase Sopstvo razvijati kroz saradnju sa Drugima i pokusavanje razumevanja njihove 'drugacijosti', ili cemo da iskopamo ratne sekire i jedni drugima krenemo da skidamo glave. Ukoliko nastavim na ovoj web adresi sa ovakvim i slicnim piskaranjima, to ce, moguce je, skroz otici od prvobitne namene sa kojom sa poceo da pisem blog. Deluje mi u ovom trenutku logicnije da otvorim drugi blog, sa drugim naslovom, koji ce mozda imati manji komunikativni potencijal (bar u odnosu na pank interesovanja), ali koji ce meni licno pruzati mogucnost da iskristalisem pitanja i nedoumice koje imam, te mozda naslutim moguce odgovore. Ili koji ce jednostavno biti tu da posvedoci o necemu, o jednom danu, ili jednom susretu, iskustvu, ili o bilo cemu drugom sto moze da mi se ucini vrednim cuvanja. Ipak, zao mi ove roze boje, heh. Hm, videcu jos...

To je bilo to. Koliko sam cekao da sastavim ovaj tekstic (ili da se strucno izrazim: “post”), i brzo sam ga dovrsio.

'Ajde ostajte mi veseli, pank je mrtav, ziveo pank!