Proslog meseca, u Beogradu, boravio je jedan theravadaski budisticki monah i odrzao dva predavanja u Kult teatru. Nisam bio na prvom predavanju, koje je pretpostavljam bilo posveceno uvodnoj prici u budizam, dok se drugo, koje jesam uspeo da posetim, bavilo prakticnim savetima u vezi sa meditacijom i kao takvo, meni licno bilo je uspesno, posto je Adjan Munindo imao dobre predloge za pravilan polazaj kicme i tela, to jest za polozaj koji ne umara i dopusta da se koncentracija usmeri na disanje, bez dodatnog otezavanja povezanog sa nepravilnim telesnim polozajem.
Nekako se ovo predavanje poklopilo sa odrzavanjem studentskog zbora na Filozofskom fakultetu, posvecenog dizanju pobune protiv previsokih skolarina - u jednom danu sam imao priliku da prisustvujem dvema potpuno razlicitim pristupima zivotu – jednom emotivnom, energicnom, usmerenom ka pokusaju menjanja drustvene stvarnosti, i drugom, kontemplativnom, povucenom, u kome je drustvo samo jos jedan objekt vezbanja samospoznaje. (O ovoj suprostavljenosti nekom drugom prilikom, ako ikada dovrsim prevode tekstova o vezi izmedju budizma i anarhizma).
Ovde bih se sada zeleo osvrnuti na nesto sto bi se, rogobatno i pretenciozno, moglo nazvati metabudistickom analizom. Kako izgleda budizam kada se distancirano posmatra sa strane - koji su mu dometi, a koja su ogranicenja, gde su granice u odnosu na druge sisteme?
Budizam i hriscanstvo
Osnovni pojmovi na kojima je zasnovano hriscanstvo, ne postoje u budizmu, ili su tumaceni skoro potpuno u suprotnosti sa hriscanskim idejama – ovako bi sazeto mogao da izgleda opis odnosa izmedju budizma i hriscanstva.
Bog, kao vrhovni autoritet, ili kao izvor ljubavi, ili kao tvorac naseg sveta, u budizmu ne postoji. Postoje razlicita bozanstva, koja vise sluze kao metafore u poucnim pricama, i koja ne poseduju sustinsku nadmoc nad covekovom pozicijom (ponekad su cak i ismevana zbog svoje omamljenosti i izgubljenosti). Ideja prvobitnog tvorca, strana je budizmu, kao i celokupnoj indijskoj filosofiji.
Ideja vecite duse koja ce nakon smrti po zasluzi otici u raj ili pakao, ne postoji. Uopste, ucenjem o nepostojanju duse, anatti, budizam cini najradikalniji teorijski iskorak u odnosu na ostale religije.
Buda je covek kao i svaki drugi, dok je Isus, par stotina godina nakon svoje smrti, proglasen za sina Bozijeg.
Budizam, i kada je dobio svoj ideoloski uoblicen -izam, nikada nije progonio neistomisljenike, ili ih cerecio i spaljivao, kao sto su to radile hriscanske kolege. Razlog za to, pretpostavljam, jeste stalni, kroz vekove uvek odrzavani, sarkasticni odnos prema zagovornicima konacnih istina.
Ipak, na prakticnom nivou, mogu da se nadju odredjene veze, pre svega izmedju budistickog saosecanja i hriscanske ljubavi (iako su neki samoproklamovani hriscani, kao sto je Berdjajev, nalazili za shodno da dokazuju nadmoc ljubavi hriscana nad saosecanjem budista). Takodje, mogla bi se povuci paralela izmedju isihazma, meditativne prakse svetogorskih monaha, i razlicitih meditativnih tehnika koje se praktikuju u budizmu, ali iako ove slicnosti postoje, one su delovi dva potpuno razlicita sistema - jednog dogmatskog i hijerarhijskog (hriscanstvo), drugog prakticnog i cak previse sklonog ne guranju nosa tamo gde mu mozda nije mesto (budizam).
Medjutim, sa druge, eticke strane, budizam se moze shvatiti kao elitno hriscanstvo – sistem vrednosti je slican, vrednuju se saosecanje, blagonaklonost i ljubav, s tim sto su argumenti, filosofija i praktikovanje onog sto se propoveda, na strani budizma – zato sam iskoristio rec “elitno”. To moze delimicno da objasni popularnost budizma na Zapadu, medju intelektualnim krugovima - ljudima vaspitanim u hriscanskom i post-hriscanskom okruzenju, po navici je blizak “humanisticki” sistem vrednosti, a u budizmu mogu da pronadju prinicipijalnost i racionalnost koju hriscanstvo ne poseduje.
Budizam i patnja
Objasnjavajuci sve ljudske koncepte i ideologije kao slike ljudskog uma, slike koje se trebaju pazljivo posmatrati da bi se spoznale zakonitosti funkcionisanja uma, budizam je kao krajnji kriterijum usmeravanja ljudskih napora ka prosvetljenju (posto je idejne sisteme obelezio kao nedovoljne) oznacio patnju. Citav svet ispunjen je patnjom, nase licnosti su patnja, bilo gledano u konkretnoj situaciji bolesti i nesrece, bilo dublje, kao nedovoljnosti i nesavrsenosti sveta u kome zivimo. Ovde se nalazi tacka u kojoj je budizam kao egzistencijalna filosofija verovatno najpodloznija napadima.
Konkretna patnja jeste dozivljaj koji moze svakog da izbaci iz dnevne rutine i usmeri ga ka traganju za srecnijim zivotom, ali sta je sa onima koji su zadovoljni svojim zivotom i izborima koje prave? Njima se nudi apstraktnije objasnjenje, da je sustina sveta nesavrsenost, te da zbog toga treba upraznjavati budisticku praksu, da bi se izbegla patnja u buducnosti. Ovde se otvara mogucnost razvoju budizma u pravcu koji je Buda kritikovao, u kom koncepti uma postaju vazniji od upoznavanja uma, a prica o bolu nije vise konkretna, alarmantna situacija sto poziva na akciju, vec intelektualna konstrukcija uoblicena tradicijom i racionalizirajucim naporima mnogih budistickih monaha i svetovnjaka da sa drugima podele sopstvene spoznaje.
Istina o patnji, “dukkha”, ne bi smela da se bazira na snazi ubedjivanja, posto se onda priblizava ostalim religijskim dogmatskim ucenjima sto prodaju macka u dzaku. Ona mora biti rezultat sopstvenog uvida u osnove, kako sopstvenog bica, tako i same realnosti. Oni koji ne poseduju takav uvid i dozivljaj sveta u kome zive, ne mogu praktikovati budizam, bar ne na nacin na koji je tradicionalni budizam objasnjavao Budino ucenje u svojim spisima.
Buda je rekao da njegovo ucenje nije za svakoga, i da je shvatanje Plemenite istine o patnji/dukkhi, najvazniji korak ka prosvetljenju. Ovo je granica budizma kao egzistencijalne prakticne filosofije/mudrosti, koja ako se predje, ustupa mesto religijskom misljenju, sustinski bliskom nekim drugim dualistickim sistemima, sto dele svet na “ovaj” (samsara, patnja) i “onaj” (spasenje, nirvana/nibbana). Ono sto je uspelo da sacuva budisticku filosofiju od “pada” u ovakav pojednostavljujuci dualizam, je, verujem, meditativna praksa vezbanja decentracije od sopstvenih zavodecih zelja i tumacenja. Budizam, kroz ucenje u patnji/dukkhi, uspevao je da balansira skliskom granicom izmedju prakticnosti i dogme, nekad skrecuci vise u jednu, a nekad u drugu stranu, zavisno od drustvenih okolnosti u kojima se razvijao, kao i od napora ljudi koji su ga praktikovali.
Budizam i pank
Revolucionarne sezdesete su vise bile sklone istrazivanju egzotike Istoka, pored sklonosti ka istrazivanju opojnih droga, za razliku od otreznjavajucih sedamdesetih. Ipak, svojevremeno, povrsno surfujuci, otkrio sam par veza izmedju panka i budizma, ili bolje je reci, izmedju pankera i budista. Brad Warner, nekada basista 0DFX, americkog hardkor benda, ufurao se da je budisticki svestenik i izdao je knjigu Hardcore Zen (inace, ostavicu link ka njegovom sajtu, covek je jako zabavan, a ima i sta da kaze...). Nekadasnji pevac Operation Ivy-a je jedno vreme proveo u zen manastiru kao monah. Zatim baja kome je otac budisticki propovednik (tjah!), izdao je knjigu Dharma Punx, a izdao je i svoj dzanki nacin zivota i navukao se na misionarstvo. I za kraj - Crass rekose: Buddha sucks!, a zen poslovica kaze: Ako sretnes Budu na putu, ubij ga! - pazljivije analizirajuci ove dve izjave zakljucujem da su Crass prvi budisticki pank bend. Evo dobre prilike da se privede kraju ovaj esejcic.
- - -
Brad Warnerov sajt: homepage.mac.com
