Zasto ne volim beogradski HARDCORE?

Mmm, priznacete bombastican naslov, iako, opet pomalo netacan... Nemam ja nista protiv beogradskog hardkora, zato sto je to BEOGRADSKI hardkor, vec ja imam nesto protiv beogradskog hardkora, zato sto je to beogradski HARDCORE... Nije vam jasno? Da predjemo na stvar....
1) Imam problem da svarim nekoliko stvari kod domacih, balkanskih (ne samo beogradskih) bendova - tekstovi na engleskom je prva od njih. Iako sam sam sebi dosadan sa ponavljanjem svega ovoga, i iako nekom moze izgledati da to uopste i nije tako vazno, hajde da pogledamo stvar izbliza. Zasto balkanski bendovi pisu na engleskom? Kazu: a) tako bolje zvuci, b) lakse nam je da se izrazimo, c) zelimo da nesto napravimo napolju, d) Srbi nisu izmislili hardkor...
Ad a) Tako bolje zvuci? Svasta... Dobar tekst kada se napise na izvornom jeziku ima mnogo vise energije, mnogo je blizi, licniji, intimniji, pa i snazniji, nego kada se napise na jeziku koji se ne koristi svakodnevno. Zatim, izgovor balkanskih bendova koji se trude da pevaju na engleskom je uglavnom komican i smesan, te potpuno kvari ugodjaj u onim retkim trenucima u kojim takvi bendovi imaju dobre tekstove. (Bas sam slusao sinoc novu Analenu i izgovor je toliko boleo usi da sam na silu pokusavao da ne obracam paznju... Ili je to pevaljka previse falsirala, hm?). Da ne govorim o neizbeznim gramatickim greskama.
Ad b) Lakse nam je da se izrazimo? Jok. Ne moze nikome biti lakse da se izrazi na jeziku koji ne poznaje dovoljno dobro, pogotovo kada je najcesce tako tesko ispravno se izraziti na jeziku koji se mnogo bolje poznaje. Ono sto jeste lakse, to je iskopirati tekst od popularnog benda sa Zapada, ne razmisljati mnogo o svemu i misliti kako je na taj nacin ispraznost zaobidjena. E pa nije.
Ad c) Internacionalni uspeh? Da se ne zavaravamo - za "uspeh napolju" potrebno je imati pre svega materijalne preduslove - kombi, sopstvenu opremu, dovoljno slobodnog vremena za turneju... U nasim uslovima koji se uglavnom svode na prezivljavanje, to se tesko moze ostvariti... Vize da ne spominjem. Na drugoj strani, koliko pevanje na engleskom moze da pomogne bendu da se probije preko granice? Kud Idijotima nije pomoglo. Ni Patarenima. Ni U.B.R - u... Pa su se opet probili. Ma cela prica o pevanju na engleskom je stvar konformizma i lenjosti, mozda i neinventivnosti....
Ad 4) Srbi nisu izmislili hardkor? Hehe, mozda, ali kada se pogleda nekadasnja ex-yu scena, definitivno se stice utisak da smo mogli izaci na megdan skoro svakom u tom trenutku u svetu... Distress, Idijoti, Vrisak Generacije, Quod Massacre, Solunski Front, hrpe odlicnih bendova...
2) Sledeca stvar koje mi smeta kod beogradskih bendova jeste sto je hardkor pank postao hardcore, gubeci svoju pank estetiku, postavsi u jednom delu scene, vrlo slican muzickom biznisu utemeljenom u "seks, droga i rokenrol" banalnostima. Bice da je to povezano sa, vec zaboravljenim, Biohazardom i komercijalizacijom necega sto su mediji nazvali HARDCORE. Konzervativni stavovi, konformisanje, oponasanje americkih idola (tetovaze, sirkl pit, itd.), pokusaji medijskog probijanja, poziranje... Jbga, mozda je problem u meni, iz razno-raznih razloga draza mi je pank estetika, ali cela ta HARDCORE prica mi deluje kao losa kopija losih bendova sa losim pricama. Zasto je ulaz na Sik Of it Ol, 1200 dinara? Zato sto je rec o legendama, carevima, bogovima? Ne, nego zato sto je rec o bendu koji funkcionise na trzisnim principima rokenrol industrije, sto posebno gadno izgleda u siromasnim zemljama kao sto je Srbija. Dodjite, ovo se jednom u zivotu dogadja, legendarni uzivo! Bezveze.
3) Jos jedno zapazanje, pa da zavrsim... Moguce da je to tipicna srpska boljka, ali beogradska hardkor pank scena je podeljena na bar tri podscene, koje najcesce nemaju mnogo zajednickih medjusobnih tacaka. Recimo, da je jedna od njih post-Biohazard scena okupljena oko parole frendsip, juniti, rispekt; druga je post-strejt-edz, a treca hm, hm - anarho pank scena. Tako je uostalom u celoj Srbiji, a ne samo u Beogradu. Naravno, ne mislim da svi treba da se ljube i vole, (ujedinjuju? hehe), ali opet stvaranje malih sekti je uvek bezveze. Kao i sto je bezveze sto uvek znas koji ce ljudi doci na koji koncert. Gde su granice tu nema slobode. :) Svi treba da budu anarho-strejt-edz, hehe... Eto toliko, odoh sada da obucem svoj kostim superheroja i da spasavam svet. Fajt vor nat vors!

Koncerti - april

Bullet Union, Zombie Animal, Schtrebers i jos nesto, 22.4.2006, Dom Omladine, Beograd
Ovo je pomalo neplanirano uletelo. Video sam ranije na internetu najavu koncerta i moram da priznam da me malo zabrinula rec "post-" koja se precesto koristila da se opise muzika bendova koji su trebali da sviraju te veceri.
Da krenemo redom - prvi su bili mladici cije ime ne znam i cije ime nije bilo na plakatu. Svirali su nekakav pank, sta ti ga ja znam, neko rece da je to trebalo da zvuci kao Franc Ferdinand i Strokes, slabo pratim pomenute bendove, pa ne znam. Nisu licili na Stooges, to garantujem. Muzika ni tu ni tamo, malo anemicna, ali ok., pevac nije bio na visini zadatka, falsirao je, sto kod ovakvih bendova ubija sve ostalo. Dosadno. Sledeci - Schtrebers. Nakon prvih par pesama odmah sam se zaputio u prvi red. Hmm, taj pocetak koncerta me malo podsetio na Naked City - bubnjar divlja, pa onda malo jazzy, pa opet buka - u pitanju su bili instrumentali. Kasnije izlazi i pevacica - dobar glas, ne znam zasto je to tako retko kod nas, a i uopste: pank bendove najcesce sputavaju ogranicene vokalne mogucnosti. Razigrane pesme, ceste promene ritmova, vuce povremeno na Minuteman, pogotovo kada bas preuzme glavnu ulogu, mnoogo energije, na momente u duzim pesmama zvuce epski - super koncert! Jedino bubnjar nije bio na visini zadatka, mozda zbog treme, posto mi se cini da zna svirati - povremeno je ispadao. Volim kada se prijatno iznenadim bendom koji slusam prvi put. Posle Schtrebersa - Zombie Animal. Koliko sam shvatio ZA vise i nije pravi bend, vec one man projekat sklepan za tu priliku kao pravi sastav. Sta reci - bolje da to nisu radili, posto ono sto sam cuo bilo je mlitavo i isprazno. Zvuk nije bio dobro namesten, pevacica nije dobro pevala, previse flendzera na momente, nedostajala je druga gitara - bilo mi je jako dosadno. Istina ja i ne slusam mnogo takvu muziku, ali koliko slusam, rekao bih da im je nastup bio bled i neuverljiv. (Kakvu muziku pitate se? Kombinacija Cure-a, Smiths-a, REM-a, Sensfield-a, mozda... Indie rok, pop, valjda se to tako zove. Kupio sam disk pa cu da recenziram. Slusljiv je.)
Englezi (Bullet Union) su poceli zestoko - zvuk postaje odlican, oni skacu po bini, pevac vristi, neki decko skace na ljude ispred mene, ispada mi jakna koja odmah biva izgazena, bubnjar nesto lomi (ne videh dobro sta, ali je promenio stolicu na kojoj je sedeo) pa se pravi pauza... Jako dobar koncert - malo su me podsetili na Refused, At the Drive In, JR Eawing... Moderniji zvuk, 'ajde recimo da kovanica post-hardcore ima smisla. Ubacuju repetativne, instrumentalne delove, ceste promene ritma odsvirane savrseno bez greske - pravi bend nema sta... Jedan bis, pale se svetla i kraj. Pojeli su sve koji su pre njih svirali.
Zlatnu Pesnicu za politicku nekorektnost veceri dobija Toni Zemunac, mada mu ni konkurencija nije bila za podcenjivanje. Sa sveze podsisanom glavom, par kilograma viska i alkoholom u krvi samo je kenjao - American bastards! Stupid Americans! Naravno, kao sto rekoh bend je iz Engleske, iz Londona. Brine me Toni, mozak mu pocinje raditi na cudnim frekvencijama...

Clash ili Crass, pitanje je sad?

Ne, ovo nece biti prica o Klesu i Krasu. Ovo ce biti jos jedno u nizu pretencioznih, obicno dosadnih, razglabanja o do it yourself (DIY) kulturi, muzickoj industriji, te njihovim granicama, prednostima i nedostacima. Dobro de, to u neku ruku jeste prica o Krasu i Klesu.

Do it yourself termin, kada se spomene u pankerskom drustvu, oznacava nekomercijalan i aktivisticki pristup muzici, koji se nudi kao alternativa muzickom biznisu, te kapitalizmu uopste (bla, bla, bla). On znaci da bendovi sami ili uz pomoc prijatelja izdaju svoje albume, sami ili uz pomoc prijatelja organizuju koncerte, ali ne samo to. On znaci negiranje pasivnog duha potrosaca, koji prihvata sve sto mu mediji serviraju i koji nemilice prati trendove. Takodje, znaci, odbijanje mesanja novca (koliko je to moguce) u medjuljudske odnose, odbijanje uvlacenja pravila biznisa u kreativno stvaranje. DIY stav je politicki stav. Kao takvog, licno, potpuno ga podrzavam.

Ekstremna muzika, ekstremno oblacenje, ekstremni ljudi?
- - -

Kao nezaobilazni pogon za pakovanje svega sto se danas proizvodi, kao opsta artikulacija principa na kojima pociva sistem i kao razvijeni ekonomski sektor koji direktno proizvodi sve vecu kolicinu slika-stvari, spektakl je glavni proizvod danasnjeg drustva.

Guy Debor, Drustvo spektakla
- - -
Slusas pank, hardkor, metal, nojz, alternativu? Drugacije izgledas, dugacije se oblacis, frizura ti je neobicna, trudis se da svima pokazes kako ne pratis pravila? Ti si nesto posebno? Laz. Vredis vise od obicnih ljudi? Glupost. Razumeju te samo tebi slicni? Mozda.
Danasnja muzicka industrija uspela je porusi granicu izmedju andergaund i komercijalne kulture, sledeci ekonomske principe uspesne i u svim ostalim oblastima kapitalisticke privrede - svi smo mi objekti koji imaju svoju cenu, samo treba naci pravi nacin da se prezentujemo potencijalnim kupcima. Sve sto stvaramo moze da se kupuje i proda. Ideje su unosan posao. Isto kao i tinejdzersko traganje za imidzom, te adolescentski bunt. I pank je roba koja moze da se kupuje i proda. Isto kao i ostale omladinske subkulture nastale u urbanim sredinama. Bendovi postaju ikone, brendovi koji privlace i dele mlade ljude - licni identitet se kupuje vec utvrdjenim putevima. Nekada je cena proizvoda visa - radi se o velikim izdavackim kucama, a nekada je niza - tu su male izdavacke kuce koje nisu postale velike, bilo zbog nesposobnosti, bilo zbog principa kojih pokusavaju da se drze. Ali principi se tako malo razlikuju od stvarnog biznisa - Kupite najnoviju kompilaciju sa neobjavljenim snimcima Duma i Discardza! - Strejt edz jut kru legende! - Novi album Madone!
Kles ili Kras? Nije vazno. I jedni i drugi su postali ikone. Kles je doneo dobre pesme, Kras nabrijane tekstove. Prvi su bili deo muzicke industrije, drugi su ponudili alternativu osudjenu na balansiranje izmedju aktivizma i zivotarenja u sveprisutnosti drustva spektakla. Do it yourself stav kada se jedino svede na to da se ponude fer cene za ne toliko popularne artikle, gubi svoj smisao. Do it yourself kao stalna aktivnost i preispitivanje, stalna kreativnost i stvaranje, moze da ponudi alternativu drustvu spektakla, odnosno "modernim uslovima proizvodnje". Vrsta muzike, imidz, razno-razne pop definicije su glupiranje, koje obezbedjuju prezivljavanje sistema zasnovanog na identifikavanju sa svuda lebdecim slikama potrosacke kulture. Opet zvucim nalozeno, al' jeb'ga, tako je to...

(Ako moram da izaberem, biram Kles, mozda nisu bili politicki korektni kao Kras, ali behu kreativniji - uspeli su da se sa lakocom krecu medju razlicitim zanrovima, iznova i iznova praveci dobre pesme.)

Amebix - jecaji propadanja, krici ocaja

Amebix sam otkrio u pravom trenutku. Nisam vise bio osnovac nalozen na pank rok, a ni srednjoskolac opsednut hardkor brzinama. Ustanovio sam da me muzika privlaci bez obzira na zanr, te da potpuno suprotni muzicki pravci su suprotni samo zbog granica u glavama. Odavno vec fasciniran zvucnim (a i drugim) ispoljavanjima mracnih, senovitih strana ljudske licnosti, osetio sam Amebix na prvo slusanje i na prvo citanje. Njihova muzika nije laka. Secam se, u jednom fanzinu sam, davnih dana, citao kako je autor tog fanzina doziveo Amebix. Na pocetku mu se nisu uopste svideli, bila je to samo stondirana buka, bez pravog znacenja za njega. A onda mu je gomila stvari krenula lose u zivotu. Sto se osecao gore, to je vise lepote otkrivao u Amebix-u.

Rifovi Amebixa su predstavljali kombinaciju panka i metala. Moze da se cuje da gitarista nije imao muzicko obrazovanje, te da je sam morao da stvara svoj stil. Slicno kao i kod Black Flaga, to se odrazilo na zvuk i odredilo ga. Amebix je sav u atmosferi. Kada se pokusa secirati njihova muzika, mogu da se pronadju uticaji drugih - psihodelicnost ranog Killing Joke-a, vokal i energija Motorhead-a - ali ovo nije presudno. Atmosfera je presudna. Atmosfera predosecanja sve brzeg propadanja civilizacije kojoj pripadamo jeci u svakoj sekundi njihove muzike. Ziveci na ivici egzistencije, na marginama, smetlistima drustva, po napustenim, ruiniranim kucama, Amebix-i su pevali svoju ogorcenu i otrovnu pesmu, prizivajuci krah i propadanje. Mnogi su kasnije pokusali, uglavnom neuspesno, da skinu ovaj duh ocaja. Axegrinder su skinuli muziku, ali rezultat je zvucao vise mehanicki, bez duha. Neurosis su pokusali da uhvati i muziku i atmosferu, ponekad su uspevali, ali su se kasnije udaljili radeci na svojim sopstvenim imaginativnim slikama. Catharsis, na Pasion albumu, su uspeli da ispevaju istu pesmu, svojim sopstvenim glasovima.
Amebix su nastali 1978. godine, svirali su do 1987. Ovo su neka od izdanja koju su uspeli da objave u tom periodu.
Who`s the enemy EP (Spiderleg records, 1982) - Cetiri pesme, koje naslucuju ono sto ce ubrzo potom da se desi. Haoticni ritmovi, distorzirana paranoicna gitara, srednja brzina i pesme duze nego sto su tadasnji suborci Amebixa obicavali da prave (da pomenem Disorder i Discharge, od ovih pod "dis") U sustini ovaj EP nije sam po sebi nesto posebno, ali nagovestava mnogo toga. Your god is your chains. Reject your god, reject your system. Do you really want your freedom?
Winter 7" (Spiderleg records) - Definisan zvuk. Ovaj singl donosi jednu od najlepsih pesama koje je pank revolucija donela - Winter. The cold outside lays waste to life. Suspends the process of decay. Alone without a friend suffer as night becomes the death of day.
No Sanctuary 12" (Spiderleg,1984?) - Vrhunac faze koja me podseca na Killing Joke. Svaka pesma je sjajna. Od pocetne Batery Humans, pa do zakljucne Moscow Madness, zvuk je pun i prstav. Razlozeni akordi se kombinuju sa mracnim rifovima, produkcija je pankerska, a aranzmani kreativni i spontani. Fenomenalno. It's a race against time and there's nowhere to hide... So they look for the sign in the sky...
Arise! LP (Alternative Tentacles, 1985) - Jello Biafra izdaje Arise!, za koji mnogi kazu da je najbolje izdanje Amebix-a, mada meni je mozda i najslabije. Pesme su dobre, tekstovi mracni, ali mi produkcija ne zvuci zadovoljavajuce, nedostaje mi energija sa prethodnih izdanja. Axeman, Drink and be merry, samo su neki od bisera ova ploce. Acid rain, rocks on fire! Poison clouds, gods a liar... There's nothing left, for the meek, the past is gone the future is bleak.
Monolith LP (Heavy Metal, 1987) - Vrunac rada. Iako mi je licno najdraze No Sanctuary izdanje, ovde je kvalitet podignut na visi stepen. Produkcija pesama ih priblizava mejnstrimu, oseca se hard rok smek na momente, ali pesme su i dalje sjajne. Zavrsni tonovi praceni surovim vokalom "Boys are coming home" su oprostaj i zavestanje Amebix-a. Iste godine se raspadaju. Devet godina prezivljavanja i borbe dalo je rezultat u kome nije bilo mesta ni za jednu prosecnu pesmu. I awoke in a sweat from the American Dream, they were loading the bomb bay of the iron bird. Giving their blood to the Doomsday Machine, I screamed into the wind my goodbye to the world...