Clash ili Crass, pitanje je sad?

Ne, ovo nece biti prica o Klesu i Krasu. Ovo ce biti jos jedno u nizu pretencioznih, obicno dosadnih, razglabanja o do it yourself (DIY) kulturi, muzickoj industriji, te njihovim granicama, prednostima i nedostacima. Dobro de, to u neku ruku jeste prica o Krasu i Klesu.

Do it yourself termin, kada se spomene u pankerskom drustvu, oznacava nekomercijalan i aktivisticki pristup muzici, koji se nudi kao alternativa muzickom biznisu, te kapitalizmu uopste (bla, bla, bla). On znaci da bendovi sami ili uz pomoc prijatelja izdaju svoje albume, sami ili uz pomoc prijatelja organizuju koncerte, ali ne samo to. On znaci negiranje pasivnog duha potrosaca, koji prihvata sve sto mu mediji serviraju i koji nemilice prati trendove. Takodje, znaci, odbijanje mesanja novca (koliko je to moguce) u medjuljudske odnose, odbijanje uvlacenja pravila biznisa u kreativno stvaranje. DIY stav je politicki stav. Kao takvog, licno, potpuno ga podrzavam.

Ekstremna muzika, ekstremno oblacenje, ekstremni ljudi?
- - -

Kao nezaobilazni pogon za pakovanje svega sto se danas proizvodi, kao opsta artikulacija principa na kojima pociva sistem i kao razvijeni ekonomski sektor koji direktno proizvodi sve vecu kolicinu slika-stvari, spektakl je glavni proizvod danasnjeg drustva.

Guy Debor, Drustvo spektakla
- - -
Slusas pank, hardkor, metal, nojz, alternativu? Drugacije izgledas, dugacije se oblacis, frizura ti je neobicna, trudis se da svima pokazes kako ne pratis pravila? Ti si nesto posebno? Laz. Vredis vise od obicnih ljudi? Glupost. Razumeju te samo tebi slicni? Mozda.
Danasnja muzicka industrija uspela je porusi granicu izmedju andergaund i komercijalne kulture, sledeci ekonomske principe uspesne i u svim ostalim oblastima kapitalisticke privrede - svi smo mi objekti koji imaju svoju cenu, samo treba naci pravi nacin da se prezentujemo potencijalnim kupcima. Sve sto stvaramo moze da se kupuje i proda. Ideje su unosan posao. Isto kao i tinejdzersko traganje za imidzom, te adolescentski bunt. I pank je roba koja moze da se kupuje i proda. Isto kao i ostale omladinske subkulture nastale u urbanim sredinama. Bendovi postaju ikone, brendovi koji privlace i dele mlade ljude - licni identitet se kupuje vec utvrdjenim putevima. Nekada je cena proizvoda visa - radi se o velikim izdavackim kucama, a nekada je niza - tu su male izdavacke kuce koje nisu postale velike, bilo zbog nesposobnosti, bilo zbog principa kojih pokusavaju da se drze. Ali principi se tako malo razlikuju od stvarnog biznisa - Kupite najnoviju kompilaciju sa neobjavljenim snimcima Duma i Discardza! - Strejt edz jut kru legende! - Novi album Madone!
Kles ili Kras? Nije vazno. I jedni i drugi su postali ikone. Kles je doneo dobre pesme, Kras nabrijane tekstove. Prvi su bili deo muzicke industrije, drugi su ponudili alternativu osudjenu na balansiranje izmedju aktivizma i zivotarenja u sveprisutnosti drustva spektakla. Do it yourself stav kada se jedino svede na to da se ponude fer cene za ne toliko popularne artikle, gubi svoj smisao. Do it yourself kao stalna aktivnost i preispitivanje, stalna kreativnost i stvaranje, moze da ponudi alternativu drustvu spektakla, odnosno "modernim uslovima proizvodnje". Vrsta muzike, imidz, razno-razne pop definicije su glupiranje, koje obezbedjuju prezivljavanje sistema zasnovanog na identifikavanju sa svuda lebdecim slikama potrosacke kulture. Opet zvucim nalozeno, al' jeb'ga, tako je to...

(Ako moram da izaberem, biram Kles, mozda nisu bili politicki korektni kao Kras, ali behu kreativniji - uspeli su da se sa lakocom krecu medju razlicitim zanrovima, iznova i iznova praveci dobre pesme.)