Pank je mrtav...

Yes that's right, punk is dead, It's just another cheap product for the consumers head.

Tuesday, September 19, 2006

Mihail Bakunjin - Moc kvari najbolje


(Evo jednog prevoda koji mi vec neko vreme stoji na kompu i "skuplja prasinu"...)

Drzava nije nista drugo do dominacija i iskoristavanje, regulisano i sistematizovano. Pokusacemo to pokazati ispitivanjem posledica upravljanja masama ljudi od strane manjine, na pocetku inteligentne i posvecene kao u, ako hocete, idealnoj Drzavi, zasnovanoj na slobodnom ugovoru.

Pretpostavimo da se upravljanje prepusti samo najboljim gradjanima. Na pocetku ovi gradjani su povlasceni ne po pravu, vec po cinjenicama. Izabrani su od ljudi zato sto su najinteligentniji, najpametniji, najmudriji i najhrabriji i najposveceniji. Uzeti iz mase gradjana, koji se svi smatraju jednakima, jos ne formiraju posebnu klasu, vec grupu osoba povlascenih jedino od prirode i zbog tog razloga od ljudi izdvojeni za izbore. Njihov broj je neophodno vrlo ogranicen, zato sto je u svim vremenima i zemljama broj ljudi obdaren kvalitetima tako vrednim da oni automatski ulivaju jednoglasno postovanje nacije, kako nas iskustvo uci, vrlo mali. Zato, bojeci se pogresnog izbora, ljudi ce uvek biti prisiljeni da biraju svoje vladare iz ove skupine.

Ovako, drustvo je podeljeno u dve kategorije, da jos ne kazemo klase, od kojih je jedna sastavljena od ogromne vecine gradjana, dobrovoljno potcinjenih vlasti svojih izabranih vodja, a druga, sastavljena od malog broja prirodom obdarenih, kao takvih prepoznatih i prihvacenih od ljudi, i od njih zaduzenih da im upravljaju. Zavisni od narodnih izbora, oni su prvo izdvojeni iz mase gradjana jedino po svojim kvalitetima koje ih preporucuju njihovom izboru i prirodno su, najposveceniji i najkorisniji od svih. Oni jos ne pretpostavljaju za sebe bilo kakve privilegije, bilo kakva prava, osim onih izvrsnih, dok god to ljudi zele, posebnih funkcija za koje su zaduzeni. Za ostalo, njihovim nacinom zivota, uslovima i sredstvima njihovog postojanja, oni se ne odvajaju na bilo koji nacin od drugih, tako da savrsena jednakost nastavlja da vlada medju svima. Moze li se ova jednakost zadugo odrzati? Mi tvrdimo da ne moze i nista nije lakse za dokazivanje.

Nista nije opasnije za covekov licni moral od navike komandovanja. Najbolji covek, najinteligentniji, bez interesa, velikodusan, cist, bice nepogresivo i trajno iskvaren u ovakvoj razmeni. Dva osecanja nerazdvojna od moci nikada nisu dozivela neuspeh u stvaranju ovakve demoralizacije; ona su: preziranje masa i precenjivanje sopstvenih zasluga.

"Mase" kaze covek sebi, "prepopoznajuci svoju nesposobnost da same upravljaju, izabrale su mene za svoga sefa. Tim cinom one su javno proglasile svoju inferiornost i moju superirornost. Medju ovom gomilom ljudi, tesko prepoznajuci nekoga jednakog meni, ja sam sam sposoban za upravljanje drustvenim problemima. Ljudi me trebaju; ne mogu bez moje usluge, dok ja, naprotiv, mogu sam dobro da se snadjem; oni, zato, moraju mi biti poslusni zbog sopstvene sigurnosti, i pokroviteljski im sluzeci, ja im cinim uslugu.

Nema li neceg u svemu ovome sto tera coveka da izgubi svoju glavu i svoje srce takodje, i da postane lud od ponosa? Tako je to, moc i navika komandovanja postaju cak i za najinteligentnije i najmoralnije ljude, izvor zabludelosti, intelektualno i moralno.

(Mihail Bakunjin, 1867)

Saturday, September 02, 2006

Koncerti - august

Hermes/Monument 2.8.2006 Geto, Banja Luka
Ne secam se kada sam zadnji put bio na metal koncertu. Ustvari, ne secam se da sam ikada bio na nekom bas metal koncertu, gde kose lete na sve strane, a majice sa lobanjama i drugim zastrasujucim sadrzajima nailaze na svakom koraku, te plase nas nezne i senzitivne boeme. Covek se uci dok je ziv. Prvi bend koji je svirao (Hermes) nije bio los, tu i tamo neki zanimljiv brejk, na momente rokerska gitara, malo teza atmosfera, ali dok sam ih gledao pomislio sam: "Jos jedan provincijski bend koji 1) nece nista vise napraviti od svirki za prijatelje, i od 2) neuspelih pokusaja kopiranja bendova popularne zapadne/domace hard rok kulture...". Neka vreme pokaze da li sam bio u pravu. Za drugi bend mi je nekoliko ljudi reklo da su definitivno vredni paznje - Monument. Oni su i ustvari privukli svu tu hrpu mladih metalaca. Ne razumem se mnogo u metal, ali ovo bi trebao biti nekakav death metal. Od prvog rifa krece mahanje glavama, sto mi je bilo jako zabavno. Bend ima svoje ozvucenje, zvuk mnogo bolji nego na prethodnom bendu, iako ne i dobar, zbog neakusticnog prostora. Scenski nastup na nivou, sve je skinuto sa televizije kako treba, dizanje ruku, pokreti, mahanje glavama, energija... Druga stvar koje me je zabavila, pored pomenutih mladih, razuzudanih metalaca u publici, bilo je najavljivanje pesama - "Sledeca pesma zove se aarraagghghghhaadkdaa", i tako redom. Treca stvar sto je izmamljivala osmehe na mom licu, bilo je pokusavanje pojedinaca u publici da naprave takozvani sirkl pit, praceno sa pevacevim uzvicima: "Ajde da vidim jebeni mosh pit". Heh, sto bi Guy Debor rekao na ovo... No dobro, da rezimiram - Monument, zakljucujem nakon ovog lajv slusanja, su jedan od najboljih bendova koje je Banja Luka ikada dala... Ne kapiram ja to bas najbolje, ali skidam kapu za kvalitet. 666 is the number of the Krusty.

Duvacki orkestar Bozidara Milosevica, 19.8.2006, Geto pozornica, Banja Luka

Taj dan se sakupila simpaticna ekipica u Banja Luci, dosli su mi u posetu drugari/ce iz Zagreba i Beograda, a ova svirka je upala neplanirano, k'o kec na kralja... Otvoren prostor, kraj Vrbasa, predvecerje, dobar zvuk... Prvi nastupa jedan mladi, jos neshvaceni umetnik, cije ime ne znam, a da budem iskren ni ne zanime me toliko. Neki lokalni pokusaj dramenbejsa, sa hip hop vokalom, poprilicno neuverljivo i nezanimljivo, mora to sa mnogo vise srca da se radi. U jednom od tekstova se reklamirao Zuletov skejt sop, ehhh... Drugi bend, tj. orkestar, svirao je rege, uglavnom obrade sa pokojom autorskom pesmom. Nije zvucalo lose, u sustini jako prosecno, ali za ovaj deo sveta sasvim solidno, plus sto mi se drustvance malo krenulo zapijati pa nam je sve delovalo ko Bob Marli. Malo kasnije tokom nastupa smo se sa brdasca spustili u prve redove, da bacimo koji plesni potez, ali naravno suzdrzano - bilo je tu dosta mladih ljudi koji su tek pravili prve plesne korake, a nismo zeleli da im nabacujemo komplekse sopstvenom tehnikom i sofisticiranoscu telesnog izraza... Pred kraj je odsvirana "Walking on the moon" pesmica od Police-a, mlitavo, ali prolazno... Po zavrsetku koncerta, "zurka" je nastavljena na klupicama, neocekivano smo prisustovali i jednom pozaru, ali to je neka druga prica... Ders d netrl mistik floting tru di eir...

Recenzije - jul, august

(Izmedju postovanja zacrtanog roka na jednoj strani, i svesti da sam, usled nedostatka vremena, prebrzo i prepovrsno prisao pisanju o donjem materijalu na drugoj, izabrao sam da batalim svest, a da praktikujem maksimu - kvantitet je kvalitet... Jos sam nekoliko stvari hteo da napomenem/obradim u recenzijama, ali jednostavno ne stigoh, za dva meseca ce biti bolje, valjda...)


Zbornik tekstova - Anarhizam i nasilje, Stocitas,
Zagreb, 2001

Zanimljivo izdanje iz 2001. koje sam tek sada procitao zahvaljujuci Igoru NPB-u. Knjiga se sastoji od tekstova, kracih eseja, razlicitih autora iz razlicitih vremenskih perioda i geografskih podrucja - od starijih tu su Malatesta i Ema Goldman, zatim sezdesetosmaski period koji je predstavljen delom posvecenim insurekcionistima, spomenut je i anarho pank, novija gibanja su objasnjena delom o Black Bloc-u i pisanjima ljudi sa nasih prostora (uglavnom Hrvatska i Slovenija) medju kojima se izdvaja Simlesin esej pod nazivom - Zar '68 nije prosla ili zasto Black Bloc nece uspjeti?...
Svima je, pretpostavljam, poznata sarolikost stavova unutar anarhistickog pokreta o primeni nasilja u borbi za (pozitivnu) promenu drustva, sto se i ovde ilustruje u osciliranju izmedju pacifizma i zagovaranja oruzane pobune. Ne mislim da bi i od jednog i od drugog pristupa trebalo praviti fetis, ima tu puno sivih zona koje bi se korektno mogle iskoristavati. Ipak, na duze staze mi se cini da nasilje ne donosi mnogo konstruktivnosti pokretu, sto je najbolje oliceno u neuspehu tzv. "propagande delom", tj. neuspehu pokusaja da se "sistem" promeni atentatima, uklanjanjem celnih ljudi, predstavnika sistema, kao i u marginalizaciji teroristickih grupa koje su, nuzno, pre ili kasnije osudjene da postanu revolucionarna elita koja donosi "nerazumnim" i "glupim" ljudskim masama slobodu... A pacifizam, opet, moze da bude super prilika za izbegavanje sukobljavanja i situacija koje mogu da naude "pacisfisti/kinji"... Ova tema zahteva malo opsirniji, a bogami i prakticniji pristup od ovog mog piskaranja, knjizica "Anarhizam i nasilje" moze posluziti kao dobar uvod u tematiku, zanimljiva je i laka za citanje - pokusajte da nabavite...

http://www.zamirnet.hr/stocitas/

Tolstoj - Put u zivot, Kultura, Beograd, 2001

Moram da priznam da knjigu nisam procitao do kraja, sto me mnogo ne ostecuje jer su lekcije koje Tolstoj deli iz stranice u stranicu u sustini iste - ljubi bliznjeg svog, ljubi Boga svim srcem, bezi od bogatstva, preziri grehove, usavrsavaj se, itd... Malo mi je sve to prezasiceno crkveno/hriscanskim moralistickim nabojem, olicenom u prstu koji daje znak "No-no, Bog je to zabranio", iako znam da je Tolstoj svojevremeno bio ekskomuniciran/izbacen iz pravoslavne crkve zbog svojih jeretickih stavova (skidam mu kapu, meni je to zivotni ideal, hehe). Nedoslednost vidim u njegovom panteistickom stavu koji kaze da je Bog sve i svuda, ali da je istovremeno telo gresno i da se protiv putenosti treba boriti cistocom duse - i telo je od Boga, trebao bi biti zakljucak iz prve panteisticke premise, zar ne? A dusa moze itekako biti prljava, nezavisno od tela, ukoliko se uopste moze smisleno govoriti o takvoj dualisticko/panteistickoj podeli... Bice da je ovaj Tolstojev pristup posledica njegovog zivotnog iskustva - prvi deo zivota bio je poprilicno razuzdan, potom se ozenio, doziveo duhovnu krizu kroz koju se suocavao sa snaznim suicidalnim mislima, te je potom uspeo da nadje izlaz stvaranjem sopstvene zivotne filosofije olicene u preuzimanju izvornih Hristovih poruka o ljubavi i nenasilju, cineci sintezu ucenja razlicitih religija, Sopenhauerove i Spinozine misli, praveci tako osnovu za nesto sto se danas zove hriscanskim anarhizmom - odbacivanje Drzave i institucija moci zasnovano na verovanju u Boga i ljubavi prema njemu, oliceno u ideji da svi ljudi kao deca bozija trebaju da budu ravnopravni i puni medjusobne ljubavi. Ok., Tolstoj je bio temperamentan karakter, vise nego hladni principijalni mislilac, tako da su mi njegove ideje manje-vise simpaticne, dok vidim da mu je srce na mestu...
No da se vratim knjizi - sve ovo o cemu sam gore pisao se nalazi i ovde. Inace ovo je zadnje njegovo delo, ubrzo nakon sastavljanja knjige Tolstoj je preminuo. Kao gradju knjige koristio je sopstvene i tudje misli i aforizme, najcesce kratke i jezgrovite. Neki od naslova su: O veri, Bog, Pohota, Gnev, Nejednakost, Uzdrzavanje, Misao, Smrt, itd. ... Sve je to fino, u sustini zanimljivo je za citanje, ali ja se malo previse osecam sprzenim za Tolstojeve pouke, na stranu sto me nerviraju knjige koje uce kako se treba ziveti.

Noam Comski - Profit iznad ljudi (neoliberalizam i globalni poredak), Svetovi, Novi Sad, 1999

Ova knjiga sastavljena je od sedam poglavlja, koja u sustini predstavljaju zasebne celine, eseje koji su samostalno objavljivani u raznim casopisima. Klasican stil Comskog, naravno, i ovde je prisutan, sarkazam izmesan sa gomilom kako informacija, tako i njihovih tumacenja, a sve zaokruzeno sa nepopravljivim optimizmom da je moguc svet u kome centri pomahnitale moci nece upropastavati i iskoristavati ljudske zivote, ovo - ono...
Prvo poglavlje nosi naziv "Neoliberalizam i globalni poredak" i u njemu Comski raspravlja o sustini tzv. neoliberalnog poretka (Vasingtonskog konsenzusa), objasnjavajuci da neoliberalizam nije ni nov (neo-), ni liberalan. Doktrina slobodnog trzista, po kojoj sve zemlje treba da otvore svoja trzista i omoguce ravnopravnu konkurenciju svim ekonomski zainteresovanim stranama, jeste doktrina koju su bogate zemlje nametnule siromasnima, znajuci da siromasne zemlje ne mogu da se takmice sa bogatijima, sa velikim korporacijama usmerenim ka iskoristavanju nesredjenih politickih/ekonomskih situacija u zemljama Treceg sveta. Takodje Comski ukratko, koliko mu to prostor dopusta, objasnjava da su upravo najglasnije zagovornice neoliberalnog poretka upravo one zemlje koje su i najvise krsile proklamovane principe (USA, Britanija, itd.) slobodnog trzista i koje su se maksimalno trudile da zastite sopstvena trzista od konkurencije iz drugih zemalja, donosenjem protekcionistickih zakona.
Drugo poglavlje nosi naziv - "Saglasnost bez saglasnosti". Ideju za sam termin lansirao je Fransis Hacinson, a kumovao mu je Franklin Henri Gidings, ako to nekog zanima. Radi se o tome da politicke elite uzimaju sebi za pravo da opravdaju sopstvene postupke ukoliko oni, navodno, na duze staze donose dobre rezultate. To konkretno znaci da npr. naglo osiromasenje zemalja Latinske Amerike, nije lose ukoliko ce ono u daljoj buducnosti doneti neke pozitivne promene. Tada politicke/finansijske elite mogu da se ponasaju kao da su dobile saglasnost da rade ono sto zele - "saglasnost bez saglasnost" - sto teoretski zadovoljava demokratske principe. Jetkim primerima Comski prikazuje licemernost ovakvog pristupa i stvarne njegove posledice - opet bogacenje bogatih na racun siromasnih. Takodje dotice se i principa kontrole misljenja u zapadnim "demokratijima".
Za opisivanje tematika preostalih poglavlja nemam vremena. Procitajte nesto od Comskog, njegove analize mogu vam biti korisne ukoliko zelite da makar delimicno pogledate u realnost koja se krije iza velikih fraza o demokratiji i ljudskim pravima. A ukoliko vam je, pak, draza Zerzanova propoved kojom on raskrinkava Comskog kao nekoga ko nije pravi anarhista, a vama je stalo da citate dela pravih anarhista, vi zaobidjite ovu knjigu i mastajte o izgubljenoj sreci Edemskog vrta. Uf, uf, uf ovo mi nije trebalo... Ma salim se, volim ja pateticne primitiviste, jos vise nego one sindikalisticke komunjare... Ups, ni ovo mi nije trebalo... Panks not ded!

Muzika:

Requiem - Storm the heaven, CD, Crimethinc, 2005

Kiwi mi ovo narezao, alal mu vera... Dakle ovaj bend je, makar po clanovima, nastavak Catharsisa - meni je Catharsis jedna od najboljih bendova koje je pank scena ikada dala, toliku kolicinu emocija, ceznje, ocaja i besa, nigde nisam ni pre, ni posle nasao... Zanimalo me u kom ce pravcu otici njihova muzika. Requiem je, dakle, bend nastao na rusevinama Catharsisa, neki clanovi su tek poceli da sviraju sa osnivanjem ovog benda, sto se moze osetiti u korektnoj ali ne preterano zahtevnoj svirci... Pankerskije je od Catharsisa, sa manje komplikovanim aranzmanima - tri vokala, jedan zenski koji na trenutke falsira, a na trenutke ubode bas kako treba, jedan paranoicno vristavi (stari pevac Catharsisa), a u vecini slucajeva glavni vokal je onako, vise pankersko izvikavanje nego promuklo skripanje, sto mi se dopada, daje na zanimljivosti... Pesme su dobre, tekstovi takodje. Kada bih poredio sa Passion albumom Catharsisa, rekao bih da je Passion udarac u glavu, vulkan mladosti koji kipi na sve strane razarajuci sve oko sebe, dok je Requiem usmereniji i u neku ruku prizemniji - odluke su donesene, neprijatelj se moze lako prepoznati, a borba je postala nacin zivota... Voleo bih da ih pogledam uzivo.

http://crimethinc.net/urbanpirates/bands/requiem/

Tragedy - Nerve Damage, ???

Ma ne znam... His Hero is Gone mi je bio dobar bend, prvi album Tragedy bio je bomba, ali album koji je potom usledio, kao i ovaj, su mi ni tu ni tamo... Sve je na svom mestu, ali malo mi je dosadno... Dis rifovi, razblazeni oktavama i povremenom jednostavnom pankerskom solazom, sve isto kao i ranije, mid tempo voznja, uobicajeni Tragedy vokali... Sumnjam da cu uskoro pokusati ponovo slusati ovaj album, ima trenutno i mnogo zanimljivijih stvari na sceni... Skitsystem moze da ih pojede.

Skitsystem - Stigmata

U Last Breath broj 2, neki mladic je, s meni cudnim argumentima, objasnjavao sta je to pravi hardkor, a sta ne (kao grajnd kor nije hardkor)... E, za mene je ovo hardkor. Album Stigmata je vrhunac dosadasnjeg rada ovog svedskog benda koji postoji od 1994. Zvuk utemeljen u Discharge-u i Anti-Cimex-u, ubrzan i nadogradjen sa povremenim metal deonicama razara sve ispred sebe i tera na skakanje po kuci, popraceno improvizovanim urlikanjem iz dubine grla. Hit do hita, nema stanki, sibanje bez prestanka, Stiiiiigmmmaaaaaattaaaaaaarghhhhh, 101% pank, nabavite, preslusajte, uzivajte... Narezao od Igora, kome se ovom prilikom zahvaljujem...

http://www.skitsystem.net/