Recenzije - jul, august

(Izmedju postovanja zacrtanog roka na jednoj strani, i svesti da sam, usled nedostatka vremena, prebrzo i prepovrsno prisao pisanju o donjem materijalu na drugoj, izabrao sam da batalim svest, a da praktikujem maksimu - kvantitet je kvalitet... Jos sam nekoliko stvari hteo da napomenem/obradim u recenzijama, ali jednostavno ne stigoh, za dva meseca ce biti bolje, valjda...)

Zbornik tekstova - Anarhizam i nasilje, Stocitas, Zagreb, 2001

Zanimljivo izdanje iz 2001. koje sam tek sada procitao zahvaljujuci Igoru NPB-u. Knjiga se sastoji od tekstova, kracih eseja, razlicitih autora iz razlicitih vremenskih perioda i geografskih podrucja - od starijih tu su Malatesta i Ema Goldman, zatim sezdesetosmaski period koji je predstavljen delom posvecenim insurekcionistima, spomenut je i anarho pank, novija gibanja su objasnjena delom o Black Bloc-u i pisanjima ljudi sa nasih prostora (uglavnom Hrvatska i Slovenija) medju kojima se izdvaja Simlesin esej pod nazivom - Zar '68 nije prosla ili zasto Black Bloc nece uspjeti?...

Svima je, pretpostavljam, poznata sarolikost stavova unutar anarhistickog pokreta o primeni nasilja u borbi za (pozitivnu) promenu drustva, sto se i ovde ilustruje u osciliranju izmedju pacifizma i zagovaranja oruzane pobune. Ne mislim da bi i od jednog i od drugog pristupa trebalo praviti fetis, ima tu puno sivih zona koje bi se korektno mogle iskoristavati. Ipak, na duze staze mi se cini da nasilje ne donosi mnogo konstruktivnosti pokretu, sto je najbolje oliceno u neuspehu tzv. "propagande delom", tj. neuspehu pokusaja da se "sistem" promeni atentatima, uklanjanjem celnih ljudi, predstavnika sistema, kao i u marginalizaciji teroristickih grupa koje su, nuzno, pre ili kasnije osudjene da postanu revolucionarna elita koja donosi "nerazumnim" i "glupim" ljudskim masama slobodu... A pacifizam, opet, moze da bude super prilika za izbegavanje sukobljavanja i situacija koje mogu da naude "pacisfisti/kinji"... Ova tema zahteva malo opsirniji, a bogami i prakticniji pristup od ovog mog piskaranja, knjizica "Anarhizam i nasilje" moze posluziti kao dobar uvod u tematiku, zanimljiva je i laka za citanje - pokusajte da nabavite...

http://www.zamirnet.hr/stocitas/

Tolstoj - Put u zivot, Kultura, Beograd, 2001

Moram da priznam da knjigu nisam procitao do kraja, sto me mnogo ne ostecuje jer su lekcije koje Tolstoj deli iz stranice u stranicu u sustini iste - ljubi bliznjeg svog, ljubi Boga svim srcem, bezi od bogatstva, preziri grehove, usavrsavaj se, itd... Malo mi je sve to prezasiceno crkveno/hriscanskim moralistickim nabojem, olicenom u prstu koji daje znak "No-no, Bog je to zabranio", iako znam da je Tolstoj svojevremeno bio ekskomuniciran/izbacen iz pravoslavne crkve zbog svojih jeretickih stavova (skidam mu kapu, meni je to zivotni ideal, hehe). Nedoslednost vidim u njegovom panteistickom stavu koji kaze da je Bog sve i svuda, ali da je istovremeno telo gresno i da se protiv putenosti treba boriti cistocom duse - i telo je od Boga, trebao bi biti zakljucak iz prve panteisticke premise, zar ne? A dusa moze itekako biti prljava, nezavisno od tela, ukoliko se uopste moze smisleno govoriti o takvoj dualisticko/panteistickoj podeli... Bice da je ovaj Tolstojev pristup posledica njegovog zivotnog iskustva - prvi deo zivota bio je poprilicno razuzdan, potom se ozenio, doziveo duhovnu krizu kroz koju se suocavao sa snaznim suicidalnim mislima, te je potom uspeo da nadje izlaz stvaranjem sopstvene zivotne filosofije olicene u preuzimanju izvornih Hristovih poruka o ljubavi i nenasilju, cineci sintezu ucenja razlicitih religija, Sopenhauerove i Spinozine misli, praveci tako osnovu za nesto sto se danas zove hriscanskim anarhizmom - odbacivanje Drzave i institucija moci zasnovano na verovanju u Boga i ljubavi prema njemu, oliceno u ideji da svi ljudi kao deca bozija trebaju da budu ravnopravni i puni medjusobne ljubavi. Ok., Tolstoj je bio temperamentan karakter, vise nego hladni principijalni mislilac, tako da su mi njegove ideje manje-vise simpaticne, dok vidim da mu je srce na mestu...
No da se vratim knjizi - sve ovo o cemu sam gore pisao se nalazi i ovde. Inace ovo je zadnje njegovo delo, ubrzo nakon sastavljanja knjige Tolstoj je preminuo. Kao gradju knjige koristio je sopstvene i tudje misli i aforizme, najcesce kratke i jezgrovite. Neki od naslova su: O veri, Bog, Pohota, Gnev, Nejednakost, Uzdrzavanje, Misao, Smrt, itd. ... Sve je to fino, u sustini zanimljivo je za citanje, ali ja se malo previse osecam sprzenim za Tolstojeve pouke, na stranu sto me nerviraju knjige koje uce kako se treba ziveti.

Noam Comski - Profit iznad ljudi (neoliberalizam i globalni poredak), Svetovi, Novi Sad, 1999

Ova knjiga sastavljena je od sedam poglavlja, koja u sustini predstavljaju zasebne celine, eseje koji su samostalno objavljivani u raznim casopisima. Klasican stil Comskog, naravno, i ovde je prisutan, sarkazam izmesan sa gomilom kako informacija, tako i njihovih tumacenja, a sve zaokruzeno sa nepopravljivim optimizmom da je moguc svet u kome centri pomahnitale moci nece upropastavati i iskoristavati ljudske zivote, ovo - ono...
Prvo poglavlje nosi naziv "Neoliberalizam i globalni poredak" i u njemu Comski raspravlja o sustini tzv. neoliberalnog poretka (Vasingtonskog konsenzusa), objasnjavajuci da neoliberalizam nije ni nov (neo-), ni liberalan. Doktrina slobodnog trzista, po kojoj sve zemlje treba da otvore svoja trzista i omoguce ravnopravnu konkurenciju svim ekonomski zainteresovanim stranama, jeste doktrina koju su bogate zemlje nametnule siromasnima, znajuci da siromasne zemlje ne mogu da se takmice sa bogatijima, sa velikim korporacijama usmerenim ka iskoristavanju nesredjenih politickih/ekonomskih situacija u zemljama Treceg sveta. Takodje Comski ukratko, koliko mu to prostor dopusta, objasnjava da su upravo najglasnije zagovornice neoliberalnog poretka upravo one zemlje koje su i najvise krsile proklamovane principe (USA, Britanija, itd.) slobodnog trzista i koje su se maksimalno trudile da zastite sopstvena trzista od konkurencije iz drugih zemalja, donosenjem protekcionistickih zakona.
Drugo poglavlje nosi naziv - "Saglasnost bez saglasnosti". Ideju za sam termin lansirao je Fransis Hacinson, a kumovao mu je Franklin Henri Gidings, ako to nekog zanima. Radi se o tome da politicke elite uzimaju sebi za pravo da opravdaju sopstvene postupke ukoliko oni, navodno, na duze staze donose dobre rezultate. To konkretno znaci da npr. naglo osiromasenje zemalja Latinske Amerike, nije lose ukoliko ce ono u daljoj buducnosti doneti neke pozitivne promene. Tada politicke/finansijske elite mogu da se ponasaju kao da su dobile saglasnost da rade ono sto zele - "saglasnost bez saglasnost" - sto teoretski zadovoljava demokratske principe. Jetkim primerima Comski prikazuje licemernost ovakvog pristupa i stvarne njegove posledice - opet bogacenje bogatih na racun siromasnih. Takodje dotice se i principa kontrole misljenja u zapadnim "demokratijima".
Za opisivanje tematika preostalih poglavlja nemam vremena. Procitajte nesto od Comskog, njegove analize mogu vam biti korisne ukoliko zelite da makar delimicno pogledate u realnost koja se krije iza velikih fraza o demokratiji i ljudskim pravima. A ukoliko vam je, pak, draza Zerzanova propoved kojom on raskrinkava Comskog kao nekoga ko nije pravi anarhista, a vama je stalo da citate dela pravih anarhista, vi zaobidjite ovu knjigu i mastajte o izgubljenoj sreci Edemskog vrta. Uf, uf, uf ovo mi nije trebalo... Ma salim se, volim ja pateticne primitiviste, jos vise nego one sindikalisticke komunjare... Ups, ni ovo mi nije trebalo... Panks not ded!

Muzika:

Requiem - Storm the heaven, CD, Crimethinc, 2005

Kiwi mi ovo narezao, alal mu vera... Dakle ovaj bend je, makar po clanovima, nastavak Catharsisa - meni je Catharsis jedna od najboljih bendova koje je pank scena ikada dala, toliku kolicinu emocija, ceznje, ocaja i besa, nigde nisam ni pre, ni posle nasao... Zanimalo me u kom ce pravcu otici njihova muzika. Requiem je, dakle, bend nastao na rusevinama Catharsisa, neki clanovi su tek poceli da sviraju sa osnivanjem ovog benda, sto se moze osetiti u korektnoj ali ne preterano zahtevnoj svirci... Pankerskije je od Catharsisa, sa manje komplikovanim aranzmanima - tri vokala, jedan zenski koji na trenutke falsira, a na trenutke ubode bas kako treba, jedan paranoicno vristavi (stari pevac Catharsisa), a u vecini slucajeva glavni vokal je onako, vise pankersko izvikavanje nego promuklo skripanje, sto mi se dopada, daje na zanimljivosti... Pesme su dobre, tekstovi takodje. Kada bih poredio sa Passion albumom Catharsisa, rekao bih da je Passion udarac u glavu, vulkan mladosti koji kipi na sve strane razarajuci sve oko sebe, dok je Requiem usmereniji i u neku ruku prizemniji - odluke su donesene, neprijatelj se moze lako prepoznati, a borba je postala nacin zivota... Voleo bih da ih pogledam uzivo.

http://crimethinc.net/urbanpirates/bands/requiem/

Tragedy - Nerve Damage, ???

Ma ne znam... His Hero is Gone mi je bio dobar bend, prvi album Tragedy bio je bomba, ali album koji je potom usledio, kao i ovaj, su mi ni tu ni tamo... Sve je na svom mestu, ali malo mi je dosadno... Dis rifovi, razblazeni oktavama i povremenom jednostavnom pankerskom solazom, sve isto kao i ranije, mid tempo voznja, uobicajeni Tragedy vokali... Sumnjam da cu uskoro pokusati ponovo slusati ovaj album, ima trenutno i mnogo zanimljivijih stvari na sceni... Skitsystem moze da ih pojede.

Skitsystem - Stigmata

U Last Breath broj 2, neki mladic je, s meni cudnim argumentima, objasnjavao sta je to pravi hardkor, a sta ne (kao grajnd kor nije hardkor)... E, za mene je ovo hardkor. Album Stigmata je vrhunac dosadasnjeg rada ovog svedskog benda koji postoji od 1994. Zvuk utemeljen u Discharge-u i Anti-Cimex-u, ubrzan i nadogradjen sa povremenim metal deonicama razara sve ispred sebe i tera na skakanje po kuci, popraceno improvizovanim urlikanjem iz dubine grla. Hit do hita, nema stanki, sibanje bez prestanka, Stiiiiigmmmaaaaaattaaaaaaarghhhhh, 101% pank, nabavite, preslusajte, uzivajte... Narezao od Igora, kome se ovom prilikom zahvaljujem...

http://www.skitsystem.net/