Mihail Bakunjin - Moc kvari najbolje

(Evo jednog prevoda koji mi vec neko vreme stoji na kompu i "skuplja prasinu"...)

Drzava nije nista drugo do dominacija i iskoristavanje, regulisano i sistematizovano. Pokusacemo to pokazati ispitivanjem posledica upravljanja masama ljudi od strane manjine, na pocetku inteligentne i posvecene kao u, ako hocete, idealnoj Drzavi, zasnovanoj na slobodnom ugovoru.

Pretpostavimo da se upravljanje prepusti samo najboljim gradjanima. Na pocetku ovi gradjani su povlasceni ne po pravu, vec po cinjenicama. Izabrani su od ljudi zato sto su najinteligentniji, najpametniji, najmudriji i najhrabriji i najposveceniji. Uzeti iz mase gradjana, koji se svi smatraju jednakima, jos ne formiraju posebnu klasu, vec grupu osoba povlascenih jedino od prirode i zbog tog razloga od ljudi izdvojeni za izbore. Njihov broj je neophodno vrlo ogranicen, zato sto je u svim vremenima i zemljama broj ljudi obdaren kvalitetima tako vrednim da oni automatski ulivaju jednoglasno postovanje nacije, kako nas iskustvo uci, vrlo mali. Zato, bojeci se pogresnog izbora, ljudi ce uvek biti prisiljeni da biraju svoje vladare iz ove skupine.

Ovako, drustvo je podeljeno u dve kategorije, da jos ne kazemo klase, od kojih je jedna sastavljena od ogromne vecine gradjana, dobrovoljno potcinjenih vlasti svojih izabranih vodja, a druga, sastavljena od malog broja prirodom obdarenih, kao takvih prepoznatih i prihvacenih od ljudi, i od njih zaduzenih da im upravljaju. Zavisni od narodnih izbora, oni su prvo izdvojeni iz mase gradjana jedino po svojim kvalitetima koje ih preporucuju njihovom izboru i prirodno su, najposveceniji i najkorisniji od svih. Oni jos ne pretpostavljaju za sebe bilo kakve privilegije, bilo kakva prava, osim onih izvrsnih, dok god to ljudi zele, posebnih funkcija za koje su zaduzeni. Za ostalo, njihovim nacinom zivota, uslovima i sredstvima njihovog postojanja, oni se ne odvajaju na bilo koji nacin od drugih, tako da savrsena jednakost nastavlja da vlada medju svima. Moze li se ova jednakost zadugo odrzati? Mi tvrdimo da ne moze i nista nije lakse za dokazivanje.

Nista nije opasnije za covekov licni moral od navike komandovanja. Najbolji covek, najinteligentniji, bez interesa, velikodusan, cist, bice nepogresivo i trajno iskvaren u ovakvoj razmeni. Dva osecanja nerazdvojna od moci nikada nisu dozivela neuspeh u stvaranju ovakve demoralizacije; ona su: preziranje masa i precenjivanje sopstvenih zasluga.

"Mase" kaze covek sebi, "prepopoznajuci svoju nesposobnost da same upravljaju, izabrale su mene za svoga sefa. Tim cinom one su javno proglasile svoju inferiornost i moju superirornost. Medju ovom gomilom ljudi, tesko prepoznajuci nekoga jednakog meni, ja sam sam sposoban za upravljanje drustvenim problemima. Ljudi me trebaju; ne mogu bez moje usluge, dok ja, naprotiv, mogu sam dobro da se snadjem; oni, zato, moraju mi biti poslusni zbog sopstvene sigurnosti, i pokroviteljski im sluzeci, ja im cinim uslugu.

Nema li neceg u svemu ovome sto tera coveka da izgubi svoju glavu i svoje srce takodje, i da postane lud od ponosa? Tako je to, moc i navika komandovanja postaju cak i za najinteligentnije i najmoralnije ljude, izvor zabludelosti, intelektualno i moralno.

(Mihail Bakunjin, 1867)