Kosovo

Juce smo prosetali beogradskim ulicama, pred veliki protestni miting posvecen najnovijim kosovskim desavanjima. Ljudi sa srpskim i cetnickim zastavama su navirali sa svih strana, kao bubasvabe. Golobradi “cetnici” sa sajkacama na glavama su iz sveg glasa pevali prigodne pesme nabijene jeftinom romanitkom i vojnickim masturbacijama. Gde god bih pogledao, video bih vece ili manje grupe ljudi kako ponosno (o, jebo vas taj ponos) koracaju pod simbolom dvoglave nakaze. Sa Platoa je derao hor: “Boze pravde” i himna Svetog Save. U izlozima su bile okacene srpske zastave i natpisi “Kosovo je Srbija”, zbog, verujem, straha od razbijanja. Dok sam sa Novog Beograda isao prema Zelenjaku, u autobus je uslo par zaista retardiranih likova, koji su nerazumljivo nesto mrmljali o Kosovu. Iz suprotnog smera je jurila grupa na sportskim motorima, sa zastavama i prigodnim amblemima.

Vec sam nekoliko puta na blogu vrlo eksplicitno iznosio svoj stav prema nacionalizmu. Ponovicu ga opet: nema dobrog nacionalizma. Nacije su drustveno/politicki konstrukti nastali ne tako davno, u specificnim istorijskim okolnostima, koje pored politickog, imaju jasno psiholosko dejstvo: izmedju ostalog stvaraju osecanje grupne pripadnosti (iracionalno) i daju pojedincu osecanje sopstvene vrednosti (iracionalno).

Vece pred ovo ludilo sto je zadesilo Beograd i Srbiju, prisustvovao sam tribini posvecenoj Z-magazinu, na kojoj je jedan covek (30-40 godina) pokusao da da opravdanje svom samodozivljenom srpskom identitetu, time sto je ponavljao da oseca nesto u grudima, sada kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Odlicna definicija. “Osecam nesto unutra!”. I ja sam osecao da sam Jugosloven, “unutra”, igralo mi je srce dok sam u skoli citao i slusao o uspesima jugoslovenskog naroda kroz istoriju, samo tada sam imao 8 godina. U medjuvremenu sam naucio da prepoznajem kada je to “osecanje unutra” posledica sopstvene infantilnosti, ili stvar vaspitanja/indoktrinacije. Nacionalizam je jedno od takvih “unutra” osecanja. Kao i strah od smrti, sakriven u dogmatici Crkve.

I sta bi radili sa Kosovom? Ko smo uopste ti “mi”? Da li sam “ja”, zato sto sam rodjen od roditelja Srba, isto “mi” kao i ova gomila sto se gegala beogradskim ulicama vodjena iluzijom istorijskog nasledja, oblikovanog od strane predvodnika i teoreticara plemenskog nacionalizma, spremna da ubije radi odbrane “nacionalnih interesa”? A kada ostavimo po strani ovo “mi”, sta bi konkretno “ti” radio/la sa Kosovom na koje ionako verovatno nikada neces otici? Od koga bi ga branio/la? Od ljudi koji zive na njemu?

Stalno se vrti prica o medjunarodnom pravu, kao da ne znamo kako nastaje medjunarodno pravo i gde je mesto malih drzavica u njemu. Kostunica mozda misli da moze kombinacijom Amfilohija i Putina, srediti nesto i na nebu i na zemlji, pa da Kosovo ostane Srbija. Da li je prekrseno to famozno medjunarodno pravo u slucaju nezavisnosti Kosova? Pretpostavljam da jeste. Da li narod koji zivi na jednom podrucju treba da ima pravo na samoopredeljenje i osnivanje svoje drzave? Valjda treba. Ali ovo su pogresni pravci razmisljanja, prihvatanje konceptualnog aparata formiranog kroz postojanje Drzave i njene elite. Jedanput uhvaceni u ovu mrezu zakljucivanja i “visoke politike”, sve nekako postane logicno – npr. rat za nacionalne interese (iako su nacije u sustini izmisljene), odbrana svete zemlje (iako kada se “svetost” veze za jedno geografsko podrucje to je obicno uvod u krvoprolice), titranje u grudima dok se cita o Karadjordju, Tomislavu, ili nekom trecem idealizovanom liku iz proslosti..A zaboravlja se pravljenje proste racunice i povlacenje crte – kome zaista koristi ta nacionalisticka ideoloska papazjanija, i ko su pravi pobednici ratova vodjenih u ime nacionalnih interesa? Stanovnistvo jedne zemlje? Tesko, oni su tu da budu zrtveno meso. Pogledajte oko sebe, pa cete sami videti ko profitira na nasoj gluposti zadnjih 20 godina na ex-yu prostoru.

Sta se tacno promenilo u nasim zivotima u odnosu na pre nedelju dana? Nista, i dalje zivimo u tranzicionoj Srbiji, sa velikim brojem nezaposlenih i nekolicinom prebogatih tajkuna. I dalje muskarci mogu da tuku “svoje” zene i da to bude dobra sala medju prijateljima. Elite pricaju o pomaganju narodu Kosova. Ovi sto im veruju, na sav glas vicu da se ne moze narod ostaviti tamo na cedilu. Ali pobogu, zasto se ne zapitaju svi, koliko ljudi treba pomoc u zgradi u kojoj zivimo, u nasoj ulici, gradu? Kako Srbija, tj. njena politicka/ekonomska elita moze da pomogne tim ljudima dole, a ne moze nama ovde? Koga oni lazu?

Na drugoj strani, stvorila se atmosfera vanrednog stanja i to, cini mi se, proracunato. Kostunica se sada jos vise utripovao da je licnost istorijskog ranga. Ne zelim da vrsim predvidjanja onoga sta bi se moglo desiti, posto u ovom trenutku mi nedostaje optimizam. Ali bar znam na kojoj sam strani barikade. Ovi govnari na vlasti i u opoziciji me makar ne mogu vise lagati.

U prolazu...

Danas, u povratku iz Klinickog centra, prosao sam kraj nekoliko radnika, sto su fizikalisali na zgradi u izgradnji.Radnici ko radnici, standardna zajebancija, dobacivanja, ispucala i izborana koza, i sporo kretanje. Tu negde, prolazeci, proslo mi je kroz glavu koliko je samo ona marksisticko/levicarska prica o diktaturi male grupe ljudi nad vecinom, zbog bolje i svetlije buducnosti, u sustini kvarna. Kako bi to izgledalo? Ja bih trebao da pridjem toj grupici radnika, da im kazem da su oni ugnjetavani i u losem polozaju (sto oni kao ''ne znaju'') i da ako hoce da im bude bolje treba da prihvate sve sto im ja govorim kao apsolutno tacno, da zatim daju svoje zivote u Revoluciji, te da mi poveruju na rec da kada nakon Revolucije dodjem na vlast, njima ce procvati ruze, i da ce moj pendrek manje boleti od pendreka prethodnika.

Ako ponekad i nije kvarno, onda je skroz narcisticko i bez razumevanja dejstva apsolutizujuce moci kako na licnost, tako i na drustvo. Iz ovog razloga, anarhisticki principi samoorganizovanja, jesu realniji i posteniji. Iz svog polozaja, u svojoj zajednici, klasi, delujes pokusavajuci da popravis probleme koji se javljaju, ili da se izboris sa represijom koja se uspostavlja. Bez zanosenja i nasilnog uguravanja ljudi u ideoloske torove, koje potom definises kao neprijateljske, izdajnicke, liberalne, ili kako vec su to “dobri” stari autoritarni levicari znali da rade. Bez popovanja drugima sta jeste, a sta nije prava revolucionarna istina, ali korak po korak radeci na menjanju drustvene stvarnosti. Ide mi malo na kurac svo to podkusuravanje radnickom klasom, gde studenti i materijalno dobro situirani ljudi, drve o ugrozenosti radnika (koja apsolutno nije sporna) i o tome sta radnicka klasa treba da radi da bi se ispunile njihove ideologizirane vizije pravednog drustva. Sta cete vi uraditi, bolje je pitanje? I zasto sve teorijske price o solidarnosti padaju u vodu na nivou najobicnijih medjuljudskih odnosa, kada se dodje do ideoloskih nesuglasica/cepidlacenja? Nemam potrebu da idem da oslobadjam neku tamo teorijski definisanu “radnicku klasu”. Ali itekako imam potrebu da vidim sta cu sa svojim zivotom, sta cu sa kapitalistickim ekonomskim odnosima koji mi ostavljaju dovoljno prostora jedva za puko prezivljavanje i to pod cizmom “elite”.. Sta sa infantilnim balkanskim nacionalizmom koji malo-malo pa se hvata puske.. I onda, kada pogledam prijatelje u slicnoj poziciji, sva mesta na kojima sam u prethodnoj recenici rekao “ja”, postaje “mi”.

II

U gradskom autobusu, koji je po obicaju nepresusan izvor sitnih i inspirativnih detalja, uhvatio sam na naslovnoj strani Kurira, podnaslov koji kaze da je jedan od zemunskih kriminalaca u zatvoru pronasao Boga, tj. da cita Bibliju i kaje se zbog onoga sto je radio. Prva asocijacija koja mi je proletela kroz glavu na tu novinsku vest, bila je “slabic”. Iznenadila me grubost te misli. Pa ipak, kako opisati coveka koji je tripovao da je neki mangup, koji je povredjivao druge ljude jer je bio jaci od njih, a sada kada je naleteo glavom na zid i suocio se sa kaznjavanjem od veceg siledzije, odjednom je usvojio novi model ponasanja, nezreo i oslobadjajuci od odgovornosti za sopstveni zivot. Otkrio je Boga koji ce da mu oprosti grehe i pomogne u nevolji. Nema tu dublje kvalitativne promene. Samo bes okrenut unutra. Resantiman.