Kolumna - kutak za Mackov trenutak
Too old to rock n roll, too young to die
OK, nedavno sam napunio 31 godinu svog zivota. Ustao sam tog jutra, ne bas nesto preterano uzbudjen zbog samog tog dana, na telefonu je vec bila poruka drage osobe, brza provera stanja akcija na berzi, sisao do svojih, cale mi je cak izvukao i usi i kupio mi cokoladu, keva takodje izljubila, pripremila klopu, prokomentarisala jos jednom kako bi ja u tim godinama trebao da slavim rodjendan svog deteta, a ne da se glupiram organizujuci nekakvu zurku za svoj. Zurka je bas bila fina i opustena, glupirali smo se uz hitove 80ih, i u sustini svi smo se ponasali kao da imamo duplo manje godina od onih koje stvarno imamo – dvoje su se cak i smuvali.
Prva namera mi je bila da danas pisem o tome kako izgleda biti panker u tim godinama, a onda sam se jednostavno zapitao koliko je jos tog panka ostalo u mom zivotu - ipak se ovaj blog zove pank je mrtav…, tako da molim lepo, ne moze ovde sada neko da pise o panku.
Sticajem okolnosti, skorije sam se nekoliko puta nasao u drustvu ljudi sa scene, a boga mi, i sa nekima koji bi ispred svog imena rado stavili i ono anarho. I sta sam zakljucio - joj sto su dosadni, pa ovo o cemu oni pricaju nema blage veze sa realnim zivotom. Naravno, pitao sam i samoga sebe, da li si i ti bio tako dosadan kada si bio njihovih godina? Odgovor bi bio: da, verovatno jesi. To je valjda ono kroz sta vecina nas prodje. Zajebano ce biti, ako kod nekih od nas ta faza zivota nikada ne prodje.
A kakva je situacija u mom zivotu? Pa, tu sam na korak da postanem onaj najgori pripadnik srednje klase (ako tako nesto jos uvek postoji u Srbiji), onaj koji govori: “Ma daj pusti me, vidis da me je taman malo krenulo u zivotu, imam preca posla, nego da razmisljam o tome kako je u drustvu ili o nekim vecim promenama”. Imam posao za koji sam ok placen (para naravno nikada dosta, odnosno sto ih vise imas, vise ti treba), mozda je i ono pankersko u meni upravo izabralo taj posao, ne mogu sada tu graditi neku karijeru, ali zato i nemam nekog gazdu koji mi stalno sedi na grbaci, i imam poprilicno fleksibilno radno vreme, tako da mi opet ostaje dosta vremena da se posvetim sebi i ljudima koje volim.
Svakog dana se susrecem sa dilemom, mozda bi mogao to svoje slobodno vreme kojeg ocigledno imam, da iskoristim za jos neki honorarni poslic. No, onda bi mi zivot postao upravo samo to - rad po celi dan, postajes deo masinerije. Da se ne lazemo, ja nisam nikakav radoholik,ali lepo bi bilo kada bih mogao da ustedim neku vecu kolicinu novca, koja bi mi kasniji zivot u ovom sistemu ucinila lagodnijim. I onda se naravno upitas, a sta bi mogao da bude taj neki dodatni posao? To bi trebalo da bude nesto sto znas dovoljno dobro da radis, da bi tu uslugu mogao da naplatis – ali odgovor je ponizavajuci, ne znas prakticno nista (sem ako se pravljenje fanzina ne ubraju u tu kategoriju). Ako ne znas nista onda bi valjalo da naucis nesto. I tu sada lezi taj ogromni problem, sto ja nemam apsolutno nikakvo interesovanje da sada ucim nesto. Lepse mi je da to vreme provodim citajuci neku knjigu, slusajuci muziku, na planini ili jednostavno blejeci sa dragim ljudima, nego da pokusavam sebe napraviti vrednijim na tamo nekom trzistu rada. Da li je to moje misljenje naivno, i da li ce mi se taj moj stav olupati jednog dana o glavu – nemam pojma. Jednostavno necu da sada mislim o tome.