Recenzije - maj, jun
Mitesers – Na rubu propasti, 2007
I evo ga, novi, i po mojoj slobodnoj proceni, poslednji album Mitesersa. Nekih sedamnaestak godina nakon osnivanja benda, album 'Na rubu propasti' mozeda se slusa i kao svojevrstan d best of, posto su na njemu izabrane pesme iz celog, dugogodisnjeg, Mitesers opusa, samo ovaj put bolje producirane. Samo jedna pesma iz demo tres kor faze, 'Boli', odsvirane, sa promenjenim ritmom, valjda zbog nemogucnosti bubnjara da ponovi nekadasnju brzinu. Tu su jos i stari, dobro poznati, hitovi, 'Ona je nas fan', Mige nema bubanj', itd., a i nove, do sada nesnimljene pesme, koje na momente mene najvise podsecaju na All, zbog hardrokerskih rifova, i malo iscasenih ritmova. Sve zvuci kompaktno, ne oseca se razlika izmedju starih i novih pesama, tekstovi su i dalje zadrzali lokal-patriotski smek, s tim sto ima i ljubavnih, a Bakunjinu hvala, proziva se i Srpska radikalna stranka na momente... Nadam se da to ne znaci da ce Mitesersi postati glasaci onog nesretnog LDP-a, posto je to izgleda boljka koja se sve vise siri medju starim pankerima, ehh... Ima i jedna obrada, ovaj put nije u pitanju Crvena Jabuka, vec Descendents, pesma “Hope', prepevana u, verovali ili ne, 'Nada', koja super zvuci. Vrhunac album je 'Ljuba nije sXe', sa distorziranim krajem i smekerskom bas deonicom... Sve je na svom mestu, nema sta de se prigovori, dobra muzika, vrlo dobro odsvirana. Jedino mi je zao sto ce Mitesers uvek biti vise projekat nego bend, i u skladu sa tim treba ponovo procitati predvidjanje iz prve recenice. Fino. Nemam pojma da li je ovo neko izdao, kontam da je izaslo DIY.
Adresa majspejs: www.myspace.com/mitesers
Dazd – Nazivo!
Evo jos jednog benda kome se ne svetli sarena buducnost, rekao bih... Od prvog koncerta kada sam ih slusao, (mislim da je to bila i prva recenzija koncerta na ovom blog zinu) gde su mi se mnogo dopali, pa do danas, Dazd je odrzao gomilu koncerata, nije snimio ni jedan zvanican demo, i cini se da je malo upao u inerciju, koja cesto zna biti pogubna po daljnji rad... Huh, sto sam optimistican, heh... Kakogod, evo ga zvanicno izdanje za PMK rekords, snimak koncerta sa Akademije, sedam pesama, bez tekstova, sa jednostavim omotom.Sporije pesme i dalje vuku na Amebix, brzhe su jednostavni pank metal, (sada mi se po glavi mota Deviated Instict), bez solaza... Bend zvuci malo ustondirano na ovom snimku, pamtim i energicnije nastupe. Pesme su, neke dobre, neke odlicne, atmosfera je tu, nabavite, poslusajte i podrzite.
www.myspace.com/dazdthecult
PMK rekords: pumajkar_zin@yahoo.com
Jatagan – demon 2007
Novi beogradski bend, u kome sviram, pa da ne bude da sam neobjektivan, evo samo par crtica. Muzika je hardkor pank, sa razlicitim uticajima, tekstovi nisu veseli, ali nisu ni bez nade. Snimak je sa probe, ali svaki instrument je na posebnom kanalu, tako da zvuci okej za probu, ispalo bolje nego sto smo ocekivali, uz neizbezne greskice. Sedam pesama u sedamnaest minuta, reprezentativno, do boljeg snimka. Obrade Crustavaca i neostvarenog horor pank projekta “Pogled smrti”. Sloboda se pise sa J@atagan.
probajte na: www.lame.name/jatagan , nekad se ova web stana, iz meni nepoznatih razloga, pojavljuje, a nekad gubi...
Mahaj / Disakumu – Yesterday's nightmare, tomorrow's hell split CD
Splitovi su kul. Oba benda na isti nacin pokusavaju da izadju na kraj sa problemom koji se zove 'bubnjar', pa umesto istog su ubacili ritam masinu. Prvih devet pesama je rezervisano od strane Mahaja, iz Smederevske Palanke, koji me u brzim momentima, zbog ritam masine podsecaju na Lard, s tim sto je “pevanje” metalsko, hrapavo, ali nakon prvobitne nelagode, brzo se navikne. Tesktovi su raznovrsni, par ih je u “tok svesti” fazonu i oni mi se bas dopadaju, ima jedan protiv korporacija, koji se zove McDonalds, uprkos istrosenost teme, nije los. Realno, produkcija ih mnogo unazadjuje, ima ovde dobrih delova koji se ne cuju kako treba. Disakumu su pak pakleni dvojac koji pomocu ritam masine pokusava da svira d-bit. Njihov deo pocinje Discharge ritmom sa pocetka Hear nothing... albuma, dobra caka. Tekstovi su kao zajebantski, ali su napisani sa duhom i dopadaju mi se. Koristi se apokalipitcna Discardz tematika, sa ironicnim odmakom, al' opet ozbiljno – izdvojio bih Pacovizaciju i Pacovizaciju II. E sad, kada se dodje do muzike, mene ovo uglavnom ne radi – ritam masina stalno vozi isto i stvara monotoniju, produkcija je krsh, vokali se ne cuju kako treba. Uzivo je zvucalo bolje. Mozda da bude vise promena ritma i da se malo sporiji ritam namesti, k'o na pocetku Pacovizacije, zvuci bolje... Ipak, ovo treba imati, informativno je, ima dobrih delova, a cena je stvarno smesna – 'Ne plati vise od 50 dinara'... DIY od die!
kontakt: Mahaj: Viktor - +381 64 205 3092 i Disakumu: malo_kucence@yahoo.com
(evo gostujece recenzije od osobe koja je htela da ostane anonimna:)
Jeres - Mi ne pisemo pesme, mi pravimo hitove, EP jun 07
Iznenadjujuce malo ljudi reaguje na ovaj novi, ali iskusni palanacki bend, povikom da je ime plagijat. Mozda ne kontaju. sve i da jeste hereticko ime, ceo projekat nije nikom duzan para ni krushaka. Najbolje, i nepobitno u celom albumu od 6 pesama tj. 12 minuta, je to sto je apsolutno nepretenciozno. ovih…jebiga…godina, najneugodnije mi je kad osetim pretenciozne (vidi, ne znam domacu rec za to) poteze, kojima su mnogi/e skloni/e. Pesme lice jedna drugoj. Jeres svira pank. Hteli bi da to bude rokenrol, prljav, bajkerski… ali od panka pobeci ne mogu. Brzo je i hardkoraski. 'Drakche el gato' peva najbolje do sada, bolje nego u nabli. Sa vise strana sam cuo, cak i od samih clanova benda da su tekstovi zajebancija… Kako bre zajebancija? Nisu zajebancija. ja sam publika i ja sudim. Meni su tekstovi super kriticki i duhoviti (ne ono ‘ha ha ha’ duhoviti, nego ono - osmeh i ‘pa tako je’ suocavanje sa istinom - duhoviti, ali za plakanje).
Obzirom da je izdanje nenametljivo, nepretenciozno i marketinski sasvim nezagadjeno, jednostavni rifovi koji efikasno, i bez iznenadjenja, voze po stazi cistih umereno distorziranih gitarskih zica, ostaju sasvim neprimeceni, pogotovo na prvo slusanje. Nije li ovo uostalom sudbina nepretencioznosti, koja ce bez podrske sa strane biti prekopirana u neko novo otkrice indije. Pesme o kolekcionarima/kama vinila, o zagadjenju, privredi i zivotu u tranziciji, neodgovornom bakunjinovom podmlatku aktivista u nastanku, internet pankerima/kama, sve to nije zajebancija. Iskreno je i nepretenciozno. Zasluzuje podrsku. moze da se skine sa ovog linka.
http://rapidshare.com/files/38091277/Jeres_-_demo_jun_07.rar.html
KNJIGE I BROSURE
Herman Hese – Igra staklenih perli
Meni Hese nikada nije, uprkos bliskosti tema, bio narocito blizak (izuzev Stepskog Vuka). Njegov jezik mi je zvucao tromo, a ideje, iako zanimljive, bile su mi predvidljive. Tako i sa 'Igrom staklenih perli' – knjiga mi je bila interesantna za citanje, i ostavljala je na momente snazan utisak, al' nakon sto sam zaklopio njene korice, nisam u sebi osetio radost obogacivanja novim “duhovnim” sadrzajima, vec vise nesto kao blago zadovoljstvo obavljenim poslom.
Radnja knjige se odvija u buducnosti i prati zivot duhovnog bratstva, odnosno glavnog lika koji postaje clan tog bratstva. U sustini osnovna melodija lezi u rastrzanosti glavnog lika izmedju “duhovnog” i “svetovnog”, izmedju sveta ideala, ideja i discipline na jednoj strani, i sveta “obicnog” zivota na drugoj, sa “niskim” osecanjima ljubavi i mrznje, politike i sukoba, nedostojnih bratstva ciji je on deo. Ili malo drugacije - pojedinac u strogo hijerarhizovanoj zajednici... Dakle, prati se zivot glavnog lika, cije sam ime zaboravio (bese Knut?), od rodjenja pa do smrti. Prati se njegovo napredovanje u hijerarhiji bratstva, do najviseg polozaja na koji dolazi neobicno mlad. Vec pomenuti sukob kulminira u njemu, nakon sto je osvojio sve pocasti i zasluge koje je mogao, te on pravi skandal, napusta svoju zajednicu i odlazi u svet, sa zeljom da ga promeni, da uticuci na mlade narastaje, pokusa da u njima uzneguje vrednosti za koje smatra da su dostojne zivota i borbe, a koje bi umanjile patnju sveta. Hese, koji sa bacao u detaljna opisivanja njegovih unutrasnjih dozivljaja dok je napredovao hijerarhijom duhovnog bratstva, podbacuje upravo u opisu ovog cina oslobodjenja, te vec par stranica nakon sto salje svoj junaka u svet, utapa ga, na glup nacin, u hladnoj planinskoj reci, taman kada je postalo zanimljivo i kada su se najzad otvorile kako knjizevne mogucnosti razvijanja fabule, tako i izazov za Heseove kreativne potencijale,na kojima on podbacuje, ne uspevajuci da izadje iz svoje koze post-hriscanskog Evropljanina kontemplativca, dominantnog u introspekciji, ali izgubljenog u svetu aktivnosti. Morao je bolji kraj da bude. Inace ovo je poslednja Heseova knjiga.
Fridrih Nice – Izabrana pisma 18?? - 18???,
Zaboravih precizan naslov knjige. U sustini zanimljivo stivo, kroz koje se moze pratiti kako razvoj Niceovih ideja, tako i desavanja u njegovom zivotu. U godinama u kojima je radio kao profesor u Bazelu, kao Vagnerov postovalac, vodio je borbenu komunikaciju, posvecenu “visem” cilju... Kasnije, kako se sve vise udaljavao od ljudi, ciljevi mu sve vise rastu, kao i osecanje sopstvene vrednosti i izabranosti, koje kulminira u dozivljaju samog sebe kao bozanskog bica, pozvanog da razdeli istoriju na vreme pre i posle Nicea. Tesko je, posmatrajuci pisma, povuci granicu gde pocinje njegovo “ludilo”, a gde jos traje “normalnost”... Pojedini delovi su potpuno strastveni, do samounistenja, gde mu rad na knjigama pomaze da se bori sa sopstvenom bolescu, na granici smrti... Pred kraj njegov svesnog zivota, u njegovim pismima se oseca smirenje, pocinju da mu stizu prve pohvale i masovnija podrska, u Kopanhagenu se drze seminari posveceni njegovoj misli - ono za cime je sve vreme zudio, ziveci godinama u samoci i izolaciji... Skori krah je bio potpun, proziveo je jos desetak godina, kao biljka... Koliko strasti, a kakav kraj. Ono sto je intrigantno jeste neodgovoreno pitanje – Nice je o samom sebi pisuci, predstavljao skolski primer manije velicine, a opet kada se pogleda njegov uticaj koji je imao na duhovni razvoj evropske kulture, ne moze se reci da zaista nije imao razloga da sebe smatra izabranikom i prorokom.
CrimethInc - Days of war, nights of love... Crimethink for begginers
Evo jedne knjige koja je na Zapadu izazvala kontroverzne, kako pozitivne, tako i negativne kritike... Crimethinc je kolektiva nastala u okviru pank podzemlja, koja je ambiciozno iskoracila iz istog, pokusavajuci da da svoj doprinos radikalnoj politici i aktivistickoj praksi. Ova knjiga je cesto opisivana kao dasak svezine na ustajaloj anarhistickoj sceni, ali takodje i kao plod nezrele omladine burzoaske srednje klase, nesposobne za nudjenje konretnih resenja.
Knjiga je lepo, fanzinaski, dizajnirana... Puno slika i poruka, u skladu sa situacionistickom devizom detournementa – isto kao sto kapitalisticki sistem uzima revolucionarne ideje i od njih pravi robu za prodaju, tako se ovde uzimaju slike iz svakodnevnog zivota i pop kulture te postavljaju u radikalni politicki kontekst.Glavni deo teksta ide abecednim redom i obradjuje razlicite teme – A is for Anarchy, G is for Gender, L is for Love, T is for Technology i tako dalje... 'Sporedni' deo teksta je kraci i on se bavi istorijskim opisima odredjenih licnosti i dogadjaja iz proslosti, koji su po misljenju autora svojim zivotima/desavanjima najbolje pokazivali onu strast o kojoj su autori pokusavali pisati – Rembo, Free Spirit sekta, gusari,Isabelle Erberhardt, Pariz 1968, itd. - ovaj drugi tok knjige nije linearan vec je razbacan na sve strane... Ono sto se meni dopada ovde jeste lican pristup politickim temama, i pokusaj da se vrednost politickih praksi proveri i validira sopstvenim zivotima... Na drugoj strani, kvalitet tekstova se razlikuje, neki i nisu medjusobno saglasni, preteruje se za naglasavanjem toga kako jedino ono sto nas uzbudjuje i raduje treba da bude okvir za aktivnost – tu zaista moze da se primeni zamerka o njihovom razmisljanju kao posledici privilegovanog klasnog polozaja koji zauzimaju u americkom drustvu (belci/kinje, iz srednje klase, u drustvu dovoljno bogatom da moze da obezbedi prezivljavanje bez rada)... Smeta mi malo to velicanje Crimethinca - iako ironicno i pretenciozno, ipak naginje ka stvaranju kulta, pogotovo medju mladjom populacijom iz prethodno navedene klase. Zanimljivo je za procitati, pogotovo u odnosu na kojekakve parolaske, dogmaticne proglase levicara svih vrsta... Pazljiv/a citalac/teljka ce pronaci inspirativne i vredne delove. Ja ionako vise volim poeziju od sistematicne filosofije.
www.crimethinc.com
Sol Njuman - Mesto moci u politickom diskursu, Zluradi Paradi, 2007
Sol Njuman je, kako kaze Vikipedija, tvorac konstrukta 'post-anarhizam', jednog od svezijih gibanja u modernom anarhizmu koje podrazumeva distanciranje od stare levice i njene ideoloske zatupljenosti, kao i uopste izbegavanje ideoloskih dogmaticnosti... U ovom eseju, Sol Njuman se bavi mestom, pozicijom moci u drustvu – kriticki opisuje 1) klasicne crno-bele pozicije starog marksizma i anarhizma, koje su smatrale da je dovoljno definisati poziciju neprijatelja (ekonomskog sistema u slucaju marksizma, drzavnog poretka u slucaju klasicnog anarhizma) te raditi na njegovom rusenju kao najboljem putu ka sveobuhvatnoj, konacnoj Revoluciji; 2)Fukoov pristup koji je pokazao da ovakvo crno-belo (manihejsko) tumacenje nije vise odrzivo, i da moc ne lezi u 'mestu' vec u odnosima koji se rasprostiru kroz celo drustvo, tj. ne samo u jednoj tiranskoj inistituciji... Kao alternativu ovim dvema (manihejskim i “postmodernim”) teorijskim pokusajima, Sol Njuman, sluzeci se Lakanovim idejama nepotpunog subjekta, te politickim razradama tih ideja od strane post-marksista Lakloa i Lefora, kao alternativu za radikalnu politiku nudi spoj ova dva pristupa olicen u ideji “praznog mesta”... Realnost (politicka i druga...) sastoji se od reprezentacija te realnosti koje su u samoj svojoj sustini nepotpune i ogranicene, cak paradoksalne jer se univerzalno pokusava zahvatiti neizbezno partikularnim pristupom – tako i pitanje moci i pitanje radikalne politike pocinje da se dozivljava u njihovim ogranicenostima i mogucnostima – potrebno je stalno redefiisanje i tumacenje pozicija moci (Njih) i sopstvenih radikalnih, aktivistickih pozicija (Nas), da bi se izbegla kako zamka autoritarnosti, tako i “postmoderno” rasipanje u mikro-antagonizmima koji gube medjusobnu vezu i zajednicku podlogu, samim tim i siru kriticku snagu... Ovo je pokusaj da se izbegne okostalost u ideologiji, a istovremno da se ne otupi kriticko/aktivisticka ostrica spram nepravde. Jezik kojim je pisan esej mi je dosta odbojan, zato sto je akademski i zato sto, da bi se lako razumeo i citao, neophodno je najlepse godine zivota potrositi na studiranje drustvenih nauka... Same ideje su mi zanimljive i bliske, kada se skine nepotrebno debeo sloj sofistike i pametovanja... Vise volim jednostavnije i poeticni stil.
Kontaktirajte Zlurade: www.zluradi-paradi.anarhija.org
Sol Njuman – Anarhizam i politika resantimana, Zluradi Paradi, 2007
Uprkos izazovnoj temi – preispitivanje Niceovih ideja u svetlu anarhisticke teorije i prakse – ova brosurica mi je mesano povrce. Zakljucci su mi bliski, ali sam tok dokazivanja i osvetljavanja osnovne teme mi je nedorecen i nepotpun. Pre svega sam osecaj 'resantimana' kao, sto bi Nice rekao, mrznje niskih prema plemenitim, odnosno slabih prema jakim, nije dovoljno objasnjen i pokazan u anarhizmu, a opet, iskoristen je da bi se Njumanove ideje o pogresnosti esencijalizma (kao verovanja u postojanje dobre ljudske prirode suprotstavljene represiji Drzave) i manihejskog pogleda na svet bolje prikazale, odnosno da bi se pokazalo da je post-anarhizam perspektivniji teorijski pristup nego klasicni anarhizam. Osnovna Njumanova teza, sa kojom mogu samo da se slozim, jeste da je stetno objasnjavati ljudsku prirodu iskljucivo kao dobru, te negirati postojanje u nama samima volje za moc. Medjutim, pod uticajem Fukoa, Njuman razgranicava termine 'moc' i dominacija' – 'moc' je nesto sto je neizbezno i sto se prostire kroz celo drustvo, 'moc' je deo nas i mi smo delovi moci, dok 'dominacija' predstavlja okostalost moci u represivnoj drustvenoj strukturi, protiv koje se anarhizam i radikalna politika moraju boriti. Ovo je poziv na stalno preispitivanje sopstvenih motivacija i potencijalnih zauzimanja pozicija “dominacije” ili “autoritarnosti”, uz neprekidnu borbu protiv takvih pozicija, sto, kako kaze Njuman, ne vodi revoluciji sa velikim ”R”, vec stalnoj borbi protiv odnosa dominacije, uz prihvatanje sopstvene moci kao oruzja u borbi protiv vec pomenutih “neprijatelja”.
Takodje, kao sto je Nice definisao, resantiman stvara svoje vrednosti ne iz sopstvene snage, vec iz mrznje prema drugima, “jacima”. Tu takodje Njuman iznosi korektne predloge o neophodnosti stvaranja i rada na sopstvenim vrednostima, koje su vec uoblicene u klasicnom anarhizmu – uzajmna pomoc, solidarnost i sloboda – uz toleranciju razlicitosti unutar diskursa kako anarhizma, tako i radikalne politike uopste.
Ovaj esej afirmise iz drugog pravca nekadasnji poklic - “Bez bogova i gospodara”, pretvarajuci ga u parolu - “Svi bogovi, svi gospodari” i zanimljiv je za procitati, iako ne mogu da se otmem utisku da se na ovu temu moglo jos mnogo toga napisati.
Kontaktirajte Zlurade: www.zluradi-paradi.anarhija.org
Ernesto Laklo & Santal Muf – Post-marksizam bez pardona, Zluradi Paradi, 2007
Dobra brosura. Predstavlja pokusaj citanja socijalistickih/marksistickih ideja u svetlu XXI veka. Sam sadrzaj predstavlja odgovor autora/ke na kritiku Normana Gerasa, sektaskog marksiste na njihovu knjigu 'Hegemonija i socijalisticka strategija' - objasnjava se pojam diskursa, pitanje idealizma i materijalizma, sirenje antagonistickih odnosa u modernom drustvu, u kome se u 'igru' uvode i ugrozene manjine, pokreti za zastitu okolisa, seljastvo Treceg sveta, a ne samo radnicka klasa koja ne moze da se tumaci kao jedini i najbolji nosilac revolucionarne, anti-kapitalisticke borbe, i tako dalje... Marksova misao se pokazuje u dvojakom svetlu, na jednoj strani ona je idealisticka, zasto sto u osnov istorije postavlja jedan univerzalni zakon promene, a na drugoj strani ona predstavlja pokusaj skretanja ka materijalizmu, posto ne tumaci drustvenu nadgradnju kao svet za sebe, vec kao polje medjuoslovljenosti istorijskim, ekonomskim, tehnoloskim i drugim fazama razvoja, te u tom pogledu predstavlja i korak ka postomodernim shvatanjima uslovljenosti stvarnosti 'ljudskoscu'. Marks kao mislilac se tumaci kao ogranicen vremenom u kome je ziveo.
Raspravlja se i o pojmu 'demokratske revoulcije' i njenog odnosa sa socijalizmom. Iz anarhisticke perspektive mi poziv autora/ke ovog eseja za odbranu liberalnih dostignuca (pravo glasa, visepartijski sistem, itd.) deluju kao poziv na odrzanje statusa kvo, a takodje i kao preterana idealizacija ovih 'dostignuca'... Dobra brosura za sve one zainteresovane za marksizam i moderna gibanja u okviru istog. Mene on toliko i ne interesuje, ali tekst je zanimljiv i fokusiran.
kontaktirajte Zlurade: www.zluradi-paradi.anarhija.org
FANZINI
In memory of mankind, novembar 2006
Super fazon. Fanzin na jednom komadu papira, velicine razglednice, koji i lici na razglednicu. Sa jedne strane je slika ratnog Sarajeva, sa druge kratki intervju sa nekim momkom iz Sarajeva, Borisom Bozovicem, preuzet iz fanzina “Turi viz glave”. Bas mi se dopada koncept IMOM-a, na granici nostalgije i sakupljanja antikiviteta. Kontaktirajte Gorana iz PMK rekordsa:
pumajkar_zin@yahoo.com
Dobar Dan #1, 80 dinara, A5 format
Nemcha je simpatican mladic iz Zajecara i ovo je njegov prvi fanzinaski pokusaj. Na pocetku se nalazi par njegovih tekstica – posto je on mlad, i tekstici su pomalo naivni i idealisticni, ali su na mestu i iskreni, sto je vazno. Potom gomila intervjua (Senza Replica, Mamma, Nulla Osta, The Truth of XXX, Speak your Mind, Aktivna Propaganda), gomila recenzija koncerata, gomila recenzija muzike i fanzina, bas debeo fanzin.Kao informator definitivno radi svoj posao, samo nedostaje jos malo duha i licnosti autora, promisljenih stavova i tekstova, sto ce doci vremenom, ako Nemcha odluci da se bavi i dalje faniznastvom. Obavezno narucite:
xpinheadsvictimx@yahoo.com ili dobardan!zine@yahoo.com
International Oldschool Conspiracy #6
Uh, preleteo sam na Zloj buci pogledom preko neke rasprave o ovom fanzinu, gde su gadne prozivke bile upucene na racun autora ovog fanzina – bilo mi je zabavno videti 'rvate da se krljaju ko Srbi, al' opet me mrzelo da se mnogo udubljujem u hejtanje. Fanzin ima dizajn koji mi se dopada, bas oldskul, tako ja zamisljam hardkor publikaciju, A4 format, i kat end pajst tehnika. Bogme ima i dosta strana i materijala za citanje. Intervui sa Goranom PMK distro (zanimljiv), Matt from The Rites, ex Tear it Up (vrlo dosadno), Final Approach (osrednje nezanimljivo, previse price o muzici i omiljenim bendovima)... Tu su jos i izvestaji sa turneja, recenzije muzike i fanzina, te razno-razna autorova razmisljanja, uglavnom o sceni...Fanzin ko fanzin mi nije toliko zanimljiv, okej mi je sto je autor u fazonu da kaze ono sto iskreno misli, ali na momente prelazi granicu posle koje izgleda postane vaznije nekom dramaticno baciti “istinu” u oci, nego biti konstruktivan u kritici... To obicno zavrsi u samovelicanju, jebga. Takodje, dopada mi se potenciranje DIY pristupa i price, al' nekako se to sve svede na muziku i sektasenje o tome ko je vise, a ko manje iskren panker, sto me jako odbija. Ne volim cistunstvo, podseca me na crkvu i fasiste, heh... Licno bih vise voleo da u fanzinu bude manje sektaske kritike, a vise pozitivnih primera toga kako bi trebala izgledati DIY pank scena. Voleo bih jos neki broj da prelistam...
gajoimasa@yahoo.com
Goropadnik #4
E, ovaj fanzin mi muzicki skroz lezi. Intervjui sa Nuclear Death Terror, Instinct of survival, Wolfbrigade su super ispali, jednim delom verovatno zbog bendova, a drugim delom zbog zanimljivih pitanja... Infosi o Dazdu i Entropiji, te standardne recenzije. Ima jos malo autorovih pisanja o razlicitim stvarima. Ono sto po meni dobar fanzin (muzicki ili nemuzicki) mora da ima to je licni pecat i duh, i zato mi se Goropadnik skroz dopada. Bas dobro.
grindpunx@gmail.com