Fudbal i Kali Yuga

Ovih dana se zavrsava jos jedan spektakl vredan komentarisanja. Dok ovo pisem ostale su dve utakmice da se odigraju, izmedju Nemacke i Portugala za trece mesto, te izmedju Italije i Francuske za prvo. Svet je u prethodnih mesec dana radovao se i plakao sa svojim idolima, reklame su bombardovale cula na svakom koraku, a muskarci su koristili priliku da non-stop vise u kafanama i zajedno, podrazavajuci jedni druge u ispijanju piva i davanju predvidljivih komentara, bulje u televizijske ekrane.

O samom fudbalu ne mogu mnogo da pisem, posto se moje poznavanje fudbala vec pocinje kruniti oko ofsajd situacija, a da budem iskren, odgledao sam samo jednu celu utakmicu i to ne zbog moje dobre volje, vec zbog objektivne situacije u kojoj sam se nasao (gost u zamracenoj sobi u kojoj je upaljen televizor, a otac prijateljice, sa nedostiznih visina fudbalskog strucnjaka objasnjava ko je bio prethodni selektor Francuske reprezentacije i koji igrac igra najprljavije). Mozda bih mogao par reci napisati o sportu i kapitalizmu, posto mi se cini da sam ponesto zapamtio slusajuci kontroverznog Ljubodraga Ducu Simonovica u njegovim ostrascenim televizijskim nastupima, mada i bez njega nije tesko izvuci neke zakljucke (profit koji nastaje unistavanjem tela i duha u zudnji za uspehom, spektakularna industrija u sluzbi sakrivanja pravih problema, bla, bla...). Ali ni to mi nije namera. Najzanimljiviji deo svetskog prvenstva u fudbalu bilo mi je posmatranje lica igraca i navijaca u trenucima pobeda i poraza, odnosi moci na terenu izmedju sudije i igraca, ukljucenost javnih licnosti i politicara u spektakl, te posredno ukljucenost religije u spektakularnu groznicu koja trese svet vec mesec dana.

Trenutak trijumfa! - nekoliko sekundi kasnije kamera usporeno prikazuje njegovo lice - ono je izobliceno od emocija, grlo je napeto, vristi, nekontrolisano trci i baca se na zemlju, dok njegovi suigraci skacu po njemu i ljube ga. Na tribinama erupcija zadovoljstva, svi su u tom delu obuceni u iste boje, grle se i vicu, skacu i tresu se, telo ne zna kako da podnese tolike emocije. Sta se desilo? Lopta je zavrsila u mrezi... Hajde da ne prenosim u detalje koliko mi je cela ova situacija nastrana i cudna (a jeste), nego da pokusam da procitam poruku koju ova adrenalinska maskarada zanosa krije:

1) Zivot je borba u kojoj kratki trenuci pobede opravdavaju mnoge prethodne poraze;

2) Ljudski rod je podeljen u grupe koje zele da dominiraju jedna nad drugima, u trci za moci, slavom i uticajem;

3) Moc propisivanja dobrog i loseg, ispravnog i neispravnog se bazira uglavnom na moci kaznjavanja;

4) Rituali igraju vaznu ulogu u zivotu vecine pripadnika ljudskog roda.

Ad 1) ZIVOT JE BORBA U KOJOJ KRATKI TRENUCI POBEDE OPRAVDAVAJU MNOGE ZADOBIJENE OZILJKE.

Radjamo se sa suzama, potpuno nezasticeni/e i ranjivi/e kao ni jedna druga zivotinjska vrsta. Odrastamo okruzeni/e sa ljudima koji nam nekad zele dobro, nekad su nezainteresovani, a nekad i zlonamerni, i na to ne mozemo uticati. Vremenom postajemo svesni/e svoje licnosti i tada se u nama bude mnoge zelje, nevezane samo za prezivljavanje. Hocemo da budemo postovani/e, cenjeni/e, heroji i ratnice, ucitelji i uciteljice, da budemo centar sveta oko koga ce se sve vrteti. Godine koje prolaze sakrivaju i povredjuju u nama malo dete zeljno zastite i ljubavi, vodimo ratove, biramo neprijatelje ili nas oni biraju, gubimo bitke i pobedjujemo, imamo osecaj da smo nesto od svog zivota napravili/e, ili da smo sve potpuno promasili/e. Verujemo u istine koje nam opravdavaju sopstvene postupke.

Trenutak trijumfa. Sta se desilo? Kozni okruglasti predmet je presao belu liniju gola. Svet nije postao bolje mesto, nepravde nisu nestale, problemi nisu reseni, ali u Trenutku sve to gubi na vaznosti. Nas tim je dao gol. Mi pobedjujemo. MI, NASE, PONOS, VELICINA... Ja sam dao gol. Znaci ipak nesto vredim i svi oni koji su mi se rugali sada su posramljeni. JA, MOJE, SUPERIORNOST, SNAGA... I zivot ima smisla, sve se zaboravlja u zaglusujucoj buci odusevljenih poklica desetina hiljada glasova. Dionizijska ekstaza brise neizvesnost sutrasnjeg dana.

Ad 2) LJUDSKI ROD JE RASCEPLJEN U GRUPE KOJE ZELE DA DOMINIRAJU JEDNE NAD DRUGIMA, U TRCI ZA MOCI, SLAVOM I UTICAJEM.

Zgrade u kojima sam ziveo tokom prvih petnaestak godina zivota, zvale su se Nove i bile su crno-bele. Dvadesetak metara dalje bile su Stare zgrade, crveno-bele i nesto manje. Ne secam se kako je doslo do toga da se deca iz Starih i Novih zgrada povremeno tuku. Ali to je bilo posve normalno, taj obrazac je postojao i svu su se uklapali u njega. Mi smo bili mi, a Oni oni. Potom bi dolazilo do ujedinjavanja, ako bi se trebalo sukobljavati sa decom iz drugog naselja. Pa onda sa decom iz druge skole. I tako unedogled.

Svetsko prvenstvo u fudbalu koje je odigravano u Nemackoj, prethodnih mesec dana, prati isti ovaj nezreli obrazac sukobljavanja. Mi smo mi, a Oni su oni. To moze da se nazove nacionalizmom, ali nije uvek u pitanju samo nacionalizam. Postoje i drugi razlozi oko kojih se moze voditi borba. Verski, geografski, ideoloski... I borba se vodi, iz veka u vek - stvaranje i unistavanje, simbolicki prikazani igrom Sive Nataradje, se izmenjuju i vrte u zanosu. Korak napred i korak nazad. Ko je u pravu? Argumenti se obicno gube u jeci zlonamernih uzvika, a strast za unistavanjem se olako siri medju dojucerasnjim prijateljima. Do pocetka rata u Hrvatskoj i u Bosni, moglo se govoriti o istoriji, o nepravdama, o mogucnostima za njihovo prevazilazenje, ali nakon sto je pocelo klanje sve je palo u vodu. Olos je preuzeo glavnu rec, kao i siledzije, sto su vodile neke svoje bitke u kojima su drugi uvek kolateralna steta u stremljenju ka "visim" ciljevima. Zasto se ljudi dele, ne znam. Ali i sam osecam koliku snagu ima ideja dualizma, sukoba dobra i zla, u kome smo svi Mi uvek na strani dobra, i u to najcesce moramo silom da ubedjujemo i druge. (Kapitalizam, nepravda, patnja, kao orudja mitske slike zla, Ahrimana, jeste moj intimni doprinos tumacenju pomenute dualisticke percepcije sveta kojom opravdavam svoju potrebu za prisustvom u svetu i sukobljavanje sa njim.)

Svetsko prvenstvo u fudbalu pokazalo je, opet iznova, koliko je ljudima stalo do pobede grupe kojoj pripadaju. Ono sto i onako mracnoj slici daje jos zlokobnije tonove jeste atmosfera u kojoj su ljudske slabosti i zaludjenosti legitiman i pozeljan izvor zarade i prezivljavanja drustvenog sistema, koji se uostalom i hrani upravno mracnim i nezrelim stranama ljudskih licnosti - pohlepom, mrznjom, pozudom, verovanjem u vecnost sopstvene egzistencije, strahom od smrti, kazne...

Ad 3) MOC PROPISIVANJA DOBROG I LOSEG, MORALA, BAZIRA SE UGLAVNOM NA MOCI KAZNJAVANJA.

Engleska je imala problema sa navijacima i donela je zakon po kome se svako utrcavanje na teren automatski, po najbrzoj proceduri kaznjava sa visegodisnjim kaznama zatvora. Svetsko prvenstvo je donelo mnoge uzavrele strasti, koje nisu eksplodirale jer su se svi bojali moguce kazne. Sudije su bile stroge i za samo raspravljanje su davale zute kartone. I taktika je dala rezulate - uglavnom nije bilo agresivnih ispada i nekontrolisanih situacija. Da li to znaci da su ljudi bica koja su u stanju da razumeju samo jezik prinude, autoriteta i sile? Zanimljivo je da je "strucnjak" za kontrolu ljudskog ponasanja, reakcionarni principijalni bihejviorista Skiner, verovao u, i zalagao se za nagradjivanje kao mnogo pozeljniji i bolji oblik kontrole ljudskog ponasanja, posto ono daje snaznije i trajnije rezultate. Iako se moze mnogo sta prigovoriti Skineru, ipak njegova ideja deluje makar malo optimisticnije, mada i ona negira ljudsku slobodu i sposobnost samodeterminisanja i samostalnog vodjenja sopstvenog zivota. Primera je mnogo u kojima je iznova dokazivano da su ljudi skloni pokoravanju autoritetu i to niko ne moze da negira. Takodje postoje svetli, ne bas tako brojni primeri, kada su se ljudi udruzili i u zajednickoj borbi uspeli smanjiti nepravdu i patnju kojoj su bili izlozeni, kako oni sami tako i druga ljudska bica.

Nema puno vajde od donosenja konacnih, nepromenljivih zakljucaka o ljudskoj prirodi, ona je previse plasticna i promenljiva, da bi bila jednom za svagda opisana. Ipak, ukorenjenost autoriteta i nasilja u svakodnevnom zivotu je skoro zastrasujuca, pocevsi od vaspitanja dece pa do svakodnevnih televizijskih reklama. Svetsko prvenstvo u fudbalu je najnebitnija stavka cele price. Birokratske institucije, multinacionalne korporacije, ratnicke tradicije, vojska, policija, finansijski sektor, mafija, odnosi u porodici, crkva - citava drustvena stvarnost koju disemo izgradjena je na autoritetu, sili i kaznjavanju. Naravno, ova borba nije samo spoljasnja, svi mi smo oblikovani drustvom u kome smo odrastali i manje ili vise smo prihvatili/pounutrili odredjene njegove vrednosti.

Ad 4) RITUALI IGRAJU VAZNU ULOGU U ZIVOTU VECINE PRIPADNIKA LJUDSKOG RODA

Obicno, nakon postignutog gola, igrac bi izveo neku bravuru koju je vec uvezbao na mnogim prethodnim utakmicama. Jako cesto ovo ritualno kretanje je povezano sa religijskim osecanjima. Ponekad je rec o tome da se igrac prekrsti (najcesce), ponekad tiho sapuce molitvu, a ponekad gleda u nebo i trazi pomoc, ili zahvaljuje. A ponekad, ukoliko se zove Mateja Kezman, radi na lobiranju da ceo tim mora da posti pred utakmice. Suludi, suludi svet... I videcemo nakon finala, koje je Bog nacionalnosti, da li je Francuz ili Italijan.

Mrzi me da uopste trosim reci na ovu temu, zastrasujuce je samo to sto su ljudi uspeli da stvore kojekakve tehnicke novotarije kojima mogu da raznesu ceo svet, a duh im/nam je toliko nerazvijen da su/smo u stanju da naivno veruju/emo da negde iznad njihovih/nasih glava zivi Bog, sedi starac, koji eto navija u fudbalu i hoce da pomogne bas Peri Pericu da zabije gol protivnickom timu, iako je na drugoj strani gomila istih takvih Pera Perica koji se isto tako mole. Ovo vise nema veze ni sa hriscanstvom, ni sa bilo cime, to je jednostavno glupo, glupo, glupo... Da li je rec o iracionalnim snagama nesvesnog, primarnom narcizmu, ili nekim drugim teorijskim interpretacijama nije toliko vazno, koliko je vazno da je mejnstrim sistem vrednosti na kome leskarimo i povremeno mu se smejemo, truo i opasan, kao bure baruta koje ce sledecg trenutka mozda da eksplodira. PONOSNI, HRABRI, BORBENI, KLICUCI BOGOVIMA, KA NOVIM POBEDAMA, SVETLIM POBEDAMA, VECITIM POBEDAMA...

- - -

Dostojevski je rekao da ce lepota spasiti svet. Ne znam hoce li to lepota zaista uspeti, ali ponekad mi se cini da je ona jedina snaga koja moze da da opravdanja ovolikoj gomili besmislica, uzaludnih napora i promasenih zivota. Zato mi se lepota ponekad gadi. A ti ces postaviti drugo pitanje - treba li uopste pokusavati spasavati ovaj svet, ili je bolje prepustiti ga sopstvenoj samodestrukciji i cekati meteor da udari i sve paradoksalnosti odnese u vatreni zaborav. To jeste mogucnost, ali cin pomirenja sa svetom/Ahrimanom, pristajanje na vrednosti za koje verujemo da su pogresne, ubija ono najvrednije u svakom coveku, u to sam uveren. Proziveti jos 40-ak godina, sterilisani/e, setni/e, puni/e fantazama o tome sto je sve moglo biti, ali nije bilo vremena, nije bilo snage, hrabrosti, vere? To nije resenje... Kali yuga ce, kazu ljudi, da potraje jos nekih 428.000 godina, tako da ce biti vremena za trazenje puteva kroz iluzije i prljavstine ostrascenog ljudskog uma i raznovrsne direktne akcije posvecene smanjivanju sveprisutne patnje.