Koncerti - maj

Unutrasnja Emigracija, 11.5.2006 klub Fis, Sarajevo

Nisam u Sarajevu bio, ima vec, sedam godina (prethodni razlog za putovanje bio je koncert Kud Idijota). Najveci banjalucki panker (u daljem tekstu NBP) me je taj dan nazvao i rekao da ima jedno prazno mesto u Z.-ovom autu, ali samo u jednom smeru. Nakon kraceg razmisljanja kocka je bacena, nasao sam svoju vrecu za spavanje, preracunao se sa parama i uputio ka mestu sastanka. Prvi put u Z.-ovom autu - dva bocna ogledala su razvaljena, ali zato je tu retrovizor, sve sa nacrtanom anarhijom. Kasetofon nije radio, pa smo slusali lokalne radio stanice koje smo putem hvatali. Kasnije, kada se malo zapio, NBP je vikao - "Arajz, get of jor niz!", pa smo slusali njega.

Prelep prolecni dan, a tek priroda... Prvi put sam putovao tim putem, preko Vlasica, sume su nepregledne, primetili smo jedan vodopad, zbog velikih nadmorskih visina imali smo par puta priliku da uzivamo u sjajnim panoramama... Ono sto je kvarilo idilu bilo je to sto smo, malo-malo, pa nailazili na parkirane kamione pune odsecenih trupaca - seca suma u Bosni je nekontrolisan i unosan posao. Cetiri sata do Sarajeva, uz kratke stanke da se kupi pivo i proveri kvalitet WC-a na usputnim benzinskim stanicama. Bilo je zanimljivih i zabavnih razgovora u autu. Z. se zalio na sistem u Americi, gde je svojevremeno ziveo, koji pravi robove od ljudi, objasnjavajuci kako se on tamo ne bi mogao zaposliti posto se mora stalno ici na droga test - cista eksploatacija! :) U to ime je zapalio dzoint. Vozio je dobro, iako je NBP pokusavao da mu skrene paznju uzvikujuci: "Arajz! Get of jor niz!".

Sarajevo je jedini grad u Bosni u koji kada se ulazi, imas osecaj da si usao u veliki grad. Zadnji put kada sam bio u njemu, nije mi nesto leglo, bilo mi je ruzno i sivo. Ovaj put mi se dopalo, jeste Miljacka prljava, ali setaliste je ok., Bascarsija takodje... Te veceri u Sarajevu bio je i Karavan mira, skup anarhista/ica i pankera/ica koji vec drugu godinu posecuje gradove bivse Jugoslavije (ovaj put bez Slovenije), odrzava performanse uz antimilitaristicke i antiratne poruke - to je nagovestavalo dobru atmosferu na koncertu, kao i cinjenica da je NBP, u medjuvremenu jos pripitiji, nastavio da vice - "Arajz, get of jor niz!" (jebo ga Amebix)

Nisam, nazalost, uhvatio ni jedan drugi bend koji je svirao te veceri zajedno sa UE. Vece je proslo u ispijanju vina ispred kluba, te u brbljanju sa ekipom koja se okupila ispred. Nakon informacije da Unutrasnja Emigracija svira, cela ekipa se seli unutra - od samog pocetka pocinje veselje - plesanje, skakanje na mikrofon, pevanje na sve strane, floting... Ko da svira neki super poznati bend, znaju se tekstovi, ekipa Karavana mira upotpunjena je sa Robijinim (vokal) prijateljima koji su dosli takodje u Sarajevo, super provod. Pojedini clanovi benda gledaju publiku i ne mogu da suzdrze osmehe, skroz euforican koncert. Ispade "Strajk" pravi hit. "Tranzicija" je ostavljena za kraj, kao i obicno.

Posle koncerta opet je krenulo badavdziranje ispred kluba, kad ono - zaplet... Robija dolazi u konflikt sa lokalnim djilkosom koji ga udara, uzavrele emocije na sve strane, rastavljaju ih, ovaj Sarajlija je kao nadrkan, pokusava da se probije do Robije, nesto vice - "Sta on meni iz Beograda dolazi i prica?" (svasta!), pa ga njegovi drugari drze, pa mu Robija dobacuje nesto, pa on opet hoce da se tuce, skroz glupa situacija... Nisam osecao ni ljutnju, ni ozlojadjenost, ni zabrinutost - prisutna je bila cudna mesavina nezainteresovanosti i gadjenja dok sam gledao tog tipa koji, zajebanog pogleda, pokusava da se probije do svog trenutnog protivnika. Sreca sto nije izbila masovna tuca i sto su drugari od kavgadzije pribraniji i pametniji od njega samog, bila bi to poprilicno bizarna simbolika da se Karavan mira pobio sa lokalcima u Sarajevu.

Spavali smo u Kancelariji za prigovor savesti, mada je bolje reci NISMO spavali, makar ja nisam oka sklopio, uprkos najboljoj nameri. Prevrtao sam se u vreci za spavanje i slusao odjeke razgovora u drugoj prostoriji gde se, uz pivo i vutru, pravio plan za unistenje kapitalizma. Negde oko 6h sam definitivno odustao od spavanja, pronasao NBP i jednog od Neradnika (www.neradnik.co.yu) kako potvrdjuju da je revolucija permanentna i da najjaci uvek ostaju. NBP vise nije vikao "Arajz, znate-vec-sta", vec je imao pogled mudraca na samrti. Onda je i on poklekao, isto kao i Neradnik - otisli su da spavaju, a ja sam se zaputio prema Srpskom Sarajevu (ili kako se to vec sada zove... Istocno Sarajevo? Ruzno je u svakom slucaju.) da uhvatim bus za Banja Luku. Bio je skup, isto kao i gradski prevoz...

Necu vise da pijem. Xslusajte Unutrasnju Emigraciju i Amebix, pank nije mrtavX.

Rain Delay, Cannot, The Phonerings, 25.5,2006, Akademija, Beograd

Potpuno neplaniran koncert. Doputovao u Beograd, sve u sklopu akcije "Krasti zavrsava fakultet", neispavan od prethodnog nocnog putovanja iz Bosne za Vojvodinu, ali pun entuzijazma i elana. The Phonerings su drugari pa ne bi imalo smisla propustiti koncert kada sam vec u gradu. Posto je Kiwi odlucio da ide u kafanu i proslavlja "Titin" rodjendan, ja sam svoje stvari ostavio kod tetke, sto je znacilo da imam kod nje obezbedjen smestaj i svadjanje u vezi sa svim tema oko kojih se dva homo balkanikusa mogu svadjati - od Mladica, pa do carstva nebeskog...

Bilo je zabavno pre koncerta, Toni Zemunac, nervozan i alkoholisan, raspravljao se sa organizatorkom i bendovima oko toga ko ce kada da svira. Rasprava je kulminirala u ljutitoj recenici - "Moji ljudi nece ulaziti da slusaju tvoj bend!" - ovo treba da se zapamti za pokoljenja koja dolaze, hehe... Par trenutaka kasnije je dosao "svojim ljudima" i rekao da treba da se udje posto nece poceti koncert dok se Akademija bar malo ne popuni.

Rain Delay sviraju nekakav metal, nemam ja pojma na sta to lici, niti sa cime da poredim, posto slabo poznam/pratim metal. Jedan vokal je onaj promukli, duboki, u sustini totalno glup i neinventivan, a kao kontrast je imao pevacicu, devojcicu koja je bas lepo pevala - tu su i promene ritma, malo za mahanje glavom, malo zakucavanja - meni je to sve pozerski izgledalo, ali ko voli nek izvoli. Bend za srednjoskolce, rekao bih. Inace, mala digresija - kao sto rekoh devojcica/pevacica je imala lep glas - u zadnje vreme mozda i previse paznje obracam na pevanje bendova i pocinje bas da mi smeta falsiranje, ne znam koji mi je... Vristanje je dobro, to volim, ali kada cujem da neko pokusava da peva i stalno promasuje tonove, pocinjem da se nerviram i bas mi kvari citav utisak o bendu. Valjda su u pitanju godine...

Drugi bend je isto imao pevacicu, Anu. Svirali su hm, hm, to neki zovu emo core, mozda mi je malo licilo na Boy Sets Fire (maalo), mozda na At the Drive in, slabo i ovakvu muziku pratim. Ovi uticaji su se na pocetku osetili, kasnije, pred kraj koncerta, pesme su mi malo licile na gadni "nu metal" (Helmet odseceni ritmovi), sto me nije preterano odusevilo. Pevacica ima dobar raspon glasa, ali je isto cesto promasivala tonove - sto sam izgleda samo ja primetio, tako da me ne uzimajte za ozbiljno, ponekad je intersubjektivna saglasnost vaznija od uvida pojedinca, a te veceri su svi bili zadovoljni njenim pevanjem. Sta da kazem o bendu kao bendu - ne znam - dobro oni sviraju, nije to lose, ali ni jednu pesmu ja nisam zapamtio, niti je i jedna pesma odskocila kvalitetom.

The Phonerings. Nije mi bas bio savrsen nastup. Zvuk onako, muljav, nije bilo mnogo gresaka u izvodjenju pesama, pesme nisu lose, ali nesto je tu nedostajalo. Mozda je problem u mojoj percepciji benda na bini - izgledali su ko da ih je neko slucajno spojio, pa ce oni sada tu nesto nama da sviraju - pevac, basista i bubnjar ozbiljni i cine jednu celinu. Na drugoj strani gitarista Toni, totalno pomahnitao, skace po bini, hoce da poleti, dok je drugi gitarista u fazonu "ma zabole me, na bini sam, do jaja sam", nakon nekih greskica u sviranju umire od smeha - mislim totalno su mi svi zajedno delovali neuklopljeno i mozda ne bi bilo lose da preispitaju zbog cega uopste sviraju - siguran sam da to moze da bude jos bolje. A muzika? Pa bila je tu obrada Lifetime-a, sa Duletom na vokalu dobili su novu energiju, cak su me na momente podsetili na Rites Of Spring, indie punk sa emo tekstovima i dobrim refrenima, jedva cekam da cujem demo koji ce, nadam se, biti gotov u sledecih mesec dana. Dopadaju mi se pesme.

Sve u svemu nije bilo lose, ali ni neki poseban provod. Steta sto me na kraju umor savladao pa nisam nikakve gadne i podmukle parole dobacivao jaranima. Hvala Duletu i Ognjenu sto su mi platili kartu. Ljubim vas. Vracajuci se kuci, slagao sam plan u glavi za sutrasnji put do Novog Sada.

Promocija knjige "Novosadska pank verzija", 26.5. 2006, Arena Gradilista, Novi Sad

Ovo je u samom startu tebao da bude spektakl. Izdavaci knjige "Novosadska pank verzija" su se potrudili da sakupe na jednom mestu bendove koji su obelezili novosadsku scenu u razlicitim vremenskim periodima - The Bayonets od mladih snaga, od matorih tu su bili Mitesersi (jos uvek aktivni), Blitzkriege (ne rade odavno), Generacija bez buducnosti (takodje), Prolece (ponovo su se okupili... nazalost :) ). Inace knjigu sam prelistao tokom duge noci u kojoj se cekao prevoz, lepo izgleda, dosta fotki i informacija iz prve ruke o desavanjim u Novom Sadu , od kraja sedamdesetih pa do dana danasnjih.

Taj dan je zapoceo sa budenjem oko devet i izlaskom iz tetkinog stana, sve u cilju zadrzavanja dobrih odnosa (pitanje kao uvod u raspravu: "Kakva ti je to majica - "Nikad vojnik"?). Muvao sam se po faksu, iskopirao knjigu koja mi treba za sledeci ispit ("Psihologija i savremena tehnika", bezveze), trosio pare na telefon pokusavajuci da pridonesem organizaciji novosadske eksurzije, leskario se po kalemegdanskoj livadi, kod kipa Pobedioca, pokusavajuci da izignorisem buljuk srednjoskolaca koji je skako po pomenutoj livadi troseci svoj pubertetski testosteron i praveci ogromnu buku. Prelep, suncan dan. Totalni sam hipik.

Na kraju smo za Novi Sad krenuli vozom, Kiwi i ja, a autobusom su se, par sati kasnije, odlucili za slicnu akciju Neman i Ognjen. Mesto gde je koncert smo lako pronasli - prostor bese na otvorenom i dovoljno velik, sto je veliki plus organizatoru. Tu je dosla jos jedna poznata ekipica iz Beograda, predvodjena Danetom Hejterom - dobra atmosfera, dobra zeza...

Prvi su nastupili The Bayonets, street punk/oi! bend sa glasnom antifasistickom porukom. Prvi put sam ih slusao, nije bilo lose, samo sto pevac ne peva dobro, a bek vokali se previse cesto ubacuju, makar na prvo slusanje. Jedan hit sam zapamtio, kao i jednu pesmu na srpskom koja mi je zvucala najprirodnije posto je pevacev engleski bas los... Ovakav zvuk nikada nece umreti u Novom Sadu.

Sledeci - Blitzkrieg. Rijunion, masa se vec okupila (oko 1000 ljudi po mojoj proceni), bend usviran, dobar zvuk, hitovi lete na sve strane, isto street/oi! punk, ljudi se penju na binu, skacu na mikrofone, nema sta, rokanje sve u sesnajst. Inace pevac je za razliku od studijskog snimka, bio u stanju da otpeva vise od jednog tona, sto je popravilo zvucnu sliku, ionako dobru, steta sto nije bilo bek vokala. Jedna obrada od Peter & Test Tube Babiese - Spirit of Keith Moon, kao i od Generala - Mi cemo ostati tu... Veseo koncert. Bubnjar im je car, kako je taj covek svirao i zakivao bubanj, cudo jedno...

Zbog Mitesersa smo i krenuli iz Beograda. Prethodni njihov koncert u novosadskom Enteru, pre jedno godinu-dve, bio je savrsen. Junak ovog Mitesers koncerta, bio je pevac, jedan od zanimljivijih anti-frontmen nastupa - "Ja sam Ilija i radim u Srpskom Narodnom Pozoristu", to je ponovio jedno pedeset puta, pa onda odnos sa publikom: "E, sta se deres, koji ti je kurac?!". Imali su jedno gostovanje, neki lik je otpevao neku pesmu (nemam pojma koju), za to vreme je Ilija, sedio na bini i opusteno pusio cigaru. Radule, gitarista, pohvalio je coveka/gosta sto je pevao, komentarisuci kako on nije drzao mikrofon u ruci 15 godina, a onda posto se Ilija priblizio, dodao je: "A, evo ga i ovaj nas, sto nema pojma.". "Sta oces, ja sam juce drzao mikrofon."... Veseli Novosadjani. Muzika koju sviraju je hardkor pank, melodican (ne ljigav) i himnican, zvuk im nije bio savrsen, ali se popravljao tokom nastupa.

Onda na red Prolece dodje. Nikad ih nisam slusao, neko mi rece grind/noise je u pitanju, interesovalo me je kako ce to izgledati/zvucati, ali sam se sa Kiwijem povukao nazad na mini tribinu da se malo odmorim. Kasnije su nam se pridruzili i Neman i Ognjen. I doslo je Prolece. Tres metal gitara, distorziran bas i uzasna, uzasna mikrofonija. Pevac najveci antitalenat u istoriji pop muzike. Sve zajedno uzas i katastrofa. Novi album ce im se zvati "Mars u picku materinu", ili tako nesto. Nakon sto sam izneo svoj stav o pomenutom bendu, Neman mi je rekao da sam konzervativac i da mogu slobodno da odem sa slusam Sick Of it All, Kiwi mi je rekao da sam totalni reakcionar, a Ognjen me je gledao sa visine u pauzama kada nije pokusavao da raskrvari ruke tapsanjem. Ljudi, onaj glas je katastrofa, a vi pricajte sta hocete! To nije ni deranje, ni pevanje, to je jedna takva disharmonicna onanija da ja nemam reci. Istina pevac je imao par dobrih izjava i sjajan scenski nastup - stoji i gleda publiku sa rukom u dzepu, smeker... Umor mi negativno deluje na razumevanje nekonvencionalnih muzickih stvaratelja, al' Prolece me je pokopalo.

I zadnji bend - GBB. Opet euforija, zna se kakav zvuk vole Novosadjani - za vreme njihovog nastupa ponovo je dokazano da pank scena nije homofobicna - dva nabildana skinhedsa se penju na binu, grle, polivaju pivom i ljube pevaca. Takodje tokom cele veceri, oznojeni muskarci se bili jako bliski medjusobno, kako to obicno bude na pank koncertima, hehe... Salu na stranu, nikada ja nisam ukapirao ovaj bend. Imali su dobre pesme, ali tekstovi mi i dalje nisu jasni - recimo "Da je Jug pobedio", sam po sebi tekst nema smisla i na stranu pesnicke slike o ratniku u rovu koji umire - refren kaze "Da je Jug pobedio i ja bih se izmenio, sve bi se promenilo", sto valjda znaci da su oni kao neki rasisti, posto se ovo odnosi na americki gradjanski rat? A opet sve je tako ofrlje napisano, da nema jasnu poruku. Plus sto su svirali ska i velicali Jamajku. Bice da su 1) kao klinci hteli da zvuce zajebano pa su napisali pesmu koja koketira sa rasizmom jer je to bilo popularno, a kasnije su 2) bili dovoljno nezainteresovani, a imidz im je bio prioritetniji od stavova, pa je i ta pesma ostala, kao i jos poneka problematicna... Glupo. Kako god, nisu zvucali lose, pevac se ponasao kao rok star, pali masu, energicni pokreti, scenski nastup. Sve vreme je bend smarao vec pomenuti celavi skinhed koji je nesto trazio, nisam kapirao sta. Kasnije se bendu priljucio nekadasnji gitarista i "vodja" bendova Rafal i Dva Minuta Mrznje, te su i svirali par pesama od pomenutih bendova, sto je meni super selo. Za kraj je ostavljena pesma 2MM "Dosao je kraj!" sve sa ooo-oooooo zapevanjem, lepo. Pomenuti skinhed se, nakon sto je bend vec krenuo da silazi sa bine, docepao mikrofona i izbaco svoje duboke misli koje je tokom koncerta prenosio i clanovima benda. Ovako nesto: "Ljudi sta je ovo? Ovo nije Generacija Bez Buducnosti! Svirajte Krst u plamenu, Krst u plamenu!" i jos nesto je iskenjao, ali bas mi mozak ne radi, pa ne mogu da se setim, bilo je u svakom slucaju jako zabavno. Nesto kasnije je izbila tuca sa obezbedjenjem, ali mrzi me da pisem o tome. Takodje smo, sedeci ispred katedrale slusali mlade, pijane Novosadjane kako pevaju: "Marovicu, siptarska picko!", ali me mrzi da to analiziram.

Eto tako. Vec vise puta pominjani Crass je davnih dana pevao da je pank mrtav, sto zvuci ozbiljno, ali nije bas tacno. Taj pank o kome su oni pevali nikada nije ni postojao - sve se na kraju svede na imidz, zabavu i ljubav prema muzici, a politicki stavovi u sustini nemaju mnogo veze sa celom pricom i to bi bilo dobro, makar teoretski razdvojiti. U praksi ima lepih primera koji opovrgavaju moju prethodnu tvrdnju, ali opisana vecer svakako nije taj slucaj.

Do 6h ujutro sam cekao autobus za Sr. Mitrovicu, gde se trenutno i nalazim, poprilicno umoran. Od 4h do 6h, sam pokusavao da citam knjigu za faks koju sam pomenuo na pocetku ovog raporta i nije mi tako lose islo. Pank je mrtav, a ja sam jedva ziv, hehe, moracu malo da se naspavam nocas.