Pank je mrtav... rezime

Zadnjih meseci mi se desavalo da svratim na ovu adresu i da bacim pogled na objavljene tekstove i uopste, na izgled cele strane. U tim kratkim web prolascima, uvek bih imao pozitivan osecaj vezan za PJM blog, dopadala bi mi se ova roza boja, font slova, teme koje su dodirnute (posto bih, zbog kratkorocnosti sopstvene memorije zaboravljao o cemu sam sve pisao), kao i licni (neki bi to nazvali – fanzinaski) pristup kojim bi citav blog zracio. Vec je proslo dosta vremena kako nisam nista novo zakacio, nije bilo ni recenzija, ni osvrta na pank nebuloze, niti na mejnstrim politicka desavanja, niti na marginalna anarhisticka sanjarenja. Cini mi se da sam, od decembra prosle godine, upao u vrlo neplodnu fazu za koju u psihologiji postoji termin ''sagorevanje''. Kao, stvari koje te obicno raduju i u koje ulazes energiju, izgube svoju privlacnosti i smisao, a javi se osecaj uzaludnosti, bezvoljnosti, nekada i cinizma. (Na srecu, cinizam me nije obuhvatio, to je valjda dno egzistencije koje nadam se necu dosegnuti.) Tu se poklopilo nekoliko stvari, nazalost i slobodnog vremena mi je ponestajalo (seca li se neko knjige “Momo” od Michael Ende-a?), a na svako pomisljanje “trebao bih nesto napisati/uraditi”(bilo za blog, bilo za neku drugu oblast koja se oslanja na entuzijazam ili Politiku/Igru) u meni bi se javljali otpori koji bi me uglavnom uspesno blokirali.

Imam potrebu da si napravim rezime dosadasnjeg “rada”. Sto se tice samog pocetka, kada se setim atmosfere u kojoj sam odlucio da krenem sa blogovanjem, okrene mi se stomak. Cini mi se da je od tada proslo bar dve godine. Radeci posao/stvari koje sam mrzeo, provodeci dobar deo dana sa ljudima koje bih najradije slao na revolucionarnu giljotinu, a ostatak u polurazvaljenom stancicu, u bizarnoj atmosferi poraza, laganja i ocaja, zeleo sam da napravim bar jedan mali iskorak ka necemu sto bi mi imalo vise smisla, bez razmisljanja u kategorijama isplativosti, ili “normalnosti”, ili “zdravog razuma”, ili bilo cega drugog sto ljudi vec koriste da bi opravdali sjebanu situaciju u kojoj su se nasli. Razlozi za blog? Mozda inat, a mozda zelja za zdravljem i ocuvanjem sopstvenog identiteta.

Kakogod, po samom nazivu “Pank je mrtav...” i na samom pocetku, blogovsko pisanje se oslanjalo na teme bliske pank prici (u ovom trenutku nevazno da li se radi o sub- ili kontra- kulturi) - recenzije nekih izdanja/snimaka koja bih nabavio, koncerata koje bih posecivao, neke uobicajene pank teme oko kojih se stalno lome koplja (DIY, vegetarijanstvo i slicno, znate vec i sami). Bilo mi je zanimljivo to pisati, iako sam cesto pisao u brzini, ne bas najbolje koncentrisan, sa jos milion drugih stvari u glavi. Negde sam mozda bio preostar, negde prepovrsan, negde sam mozda iznosio stavove koje vec danas bih preispitao, ali i to, uslovno receno “gresenje” bilo je svesno i namerno – nije dovoljno stajati sa strane i tumaciti “objektivno” stvari. Nekad se mora i zaleteti, izleteti, izlanuti, pogresiti, da bi sam/a skontao/la gde gresis i sta jeste, a sta nije dobar pravac razmisljanja/delovanja. Vremenom su tu upadali i razliciti tekstovi, osvrti i pokusaji analize drugih stvari koje me interesuju, a koje su ispadale iz manje-vise predvidljive scenske seme, bilo da se radi o zapisima nekih, tada aktuelnih desavanja (blokada fakulteta, ili ulicnih studentskih protesta), slika iz svakodnevice grada, ili pak pomalo nekomunikativnih oblasti koje meni predstavljaju jako interesantna polja (npr. indijska filozofija). To je valjda bila tendencija koja se razvijala vremenom, i to je doprinelo da teme budu raznolike, a cini mi se ne i medjusobno suprotstavljene.

No sada sam, generalno, izgubio zar da pratim ili analiziram pank scenu, ili bilo koju drugu “scenu”. Ponasanja ljudi u grupi generalno su vrlo slicna, bez obzira o kojoj se subkulturi ili klasi radi, tu se uvek formiraju odredjena pravila ponasanja, odredjene vrednosti, linije sukoba “za” i “protiv” medju kojima dolazi do izrazaja kako prosecnost, tako i originalnost, kako ispraznost jednih, tako i humor drugih, sto na kraju, pored toga sto stvara nepotrebnu buku, ipak trosi energiju i dar stvaranja na nepotrebne razmirice. Naravno, to ne znaci da zelim da odbacim celu pricu za koju verujem da u panku mora da bude mesta – naslanjajuci se na kontrakulturu 60-ih i tadasnja revolucionarna previranja, pank je prigrlio politicku pricu, blisku anarhizmu i radikalnoj/Novoj levici koja mu je postala sama sustina (ako pretpostavimo da sustine sa velikim “S” uopste i postoje) i koja ga razlikuje od nekih drugih modernih igrarija. (Tu mi pada na pamet recimo metal. Sve one price o muzickoj cistoci panka i njegovom trovanju metalom su mi potpuno besmislene. Osnovna razlika izmedju ove dve subkulture je upravo u tome sto je pank uspeo da pokupi deo tog buntovnog duha sezdesetih, a metal nije. Tu je razlog i kriticnosti, i bavljenja socijalnom/drustvenom tematikom, i preispitivanja rokenrol uloga (zvezde vs fanovi), cega je metal najcesce bio lisen (cast izuzecima). A muzika sama po sebi nije bitna. Mora da postoji stalan razvoj, stalno kretanje u onome cime se bavimo, tako da miks pank/metal uopste nije nikakav problem. Niti miks pank roka ili bilo cega drugog, dok god se oseca atmosfera zivota i stvaranja, nasuprot predvidljivosti i utvrdjenim pravilima. Uostalom muzika, kao i svaka druga umetnost ili aktivnost, kada se svede na dobro utvrdjene i obavezne seme, zavrsava u prosecnosti, podrazavanju i konformizmu.)

Elem, nemam pojma sta cu raditi sa blogom. Verujem, cim se jos malo oporavim, da cu i dalje imati potrebu za ovim piskaranjima. Njihova prednost jeste, pored onoga sto sam vec naveo, i u sistematizovanju sopstvenih misli i otvaranju razlicitih polja komunikacije, koja ce omogucavati malocas pomenuto kretanje, sa svim svojim bolnim i radosnim stranama. Kao sto rekoh, stvarno nemam neku zelju da identifikacijom sa odredjenom (bilo kojom) grupom gradim sebi prostor u kome cu se osecati “kao kod kuce” - sa jedne strane u tome, sasvim sigurno necu uspeti (kako zbog dosadasnjeg iskustva u zivotu, tako i zbog ljudskog funkcionisanja), a sa druge strane osecam da cu potpuno promasiti sve ono sto bih eventualno zeleo postici tim pregalackim, “humanistickim” delovanjem i radom za “visu” stvar. Okej, radikalni individualizam nije nesto sto mi je strano, u kontekstu koji je jedino moguc za takav individualizam – a to je kontekst “Drugih”, unutar koga mi rastemo, razvijamo se, formiramo se kao licnosti i na kraju umiremo, i unutar koga mozemo da napravimo izbor (bez ulaska u sve one filozofske rasprave koje se ticu slobode volje) – hocemo li to nase Sopstvo razvijati kroz saradnju sa Drugima i pokusavanje razumevanja njihove 'drugacijosti', ili cemo da iskopamo ratne sekire i jedni drugima krenemo da skidamo glave. Ukoliko nastavim na ovoj web adresi sa ovakvim i slicnim piskaranjima, to ce, moguce je, skroz otici od prvobitne namene sa kojom sa poceo da pisem blog. Deluje mi u ovom trenutku logicnije da otvorim drugi blog, sa drugim naslovom, koji ce mozda imati manji komunikativni potencijal (bar u odnosu na pank interesovanja), ali koji ce meni licno pruzati mogucnost da iskristalisem pitanja i nedoumice koje imam, te mozda naslutim moguce odgovore. Ili koji ce jednostavno biti tu da posvedoci o necemu, o jednom danu, ili jednom susretu, iskustvu, ili o bilo cemu drugom sto moze da mi se ucini vrednim cuvanja. Ipak, zao mi ove roze boje, heh. Hm, videcu jos...

To je bilo to. Koliko sam cekao da sastavim ovaj tekstic (ili da se strucno izrazim: “post”), i brzo sam ga dovrsio.

'Ajde ostajte mi veseli, pank je mrtav, ziveo pank!

Kolumna - kutak za Mackov trenutak

Hmm, ovih dana izgleda besmisleno pricati o bilo cemu drugom osim o trenutnoj situaciji – o situaciji kada su opet aktuelni epski mitovi, kada se pominju kolevke, ognjista, gusle, krv, zemlja, cast, nacionalni interes, akcioni planovi ... O situaciji kada se pojavljuje gomila kretena na ulici koja ide i razbija i koja ce prebiti svakoga ko se ne slaze sa njima ili kojima se prezime ne zavrsava na –ic. O gradu u kojem opet neka grupa kretena stoji ispred pekare ciji su vlasnici Albanci i koja deli besplatan hleb. O situaciji u kojoj se sistematski od strane vlasti stvara klima linca. Da cujemo samo da se nesto protivis, proglasicemo te za izdajnika, uprecemo prstom u tebe pa ce ti rulja zakucati na vrata i obracunace se sa tobom. I neka mi neko kaze da Srbija nije fasisticka zemlja.

I kako se ponasati u svom ovom ludilu. Razmisljao sam da iskoristim to sto imam poreklo sa Kosova (mada to sada i nije neki argument, jer kao sto su neke licnosti ovih dana saopstile da je poslednjom analizom otkriveno da je u strukturu dnk svih nas ugradjeno Kosovo), da okacim bedz 'Kosovo je Srbija', i da u prodavnicama kada dodjem na kasu, bahato odgurnem prodavacicu i kazem ''Ja sam sa Kosova''. Ili pak da nastavim sa onim svojim liberalnim sranjima i postanem domaci izdajnik i strani placenik. Sto nece biti lose, jer cu platu onda primati u evrima, a ne u dinarima koji svaki dan sve vise i vise slabi. Mozda ce mi i dupe videti malo puta, a ako jos i dobijem batine od mocnih i pravovernih srba, mozda uspem da sredim i neki politicki azil u nekoj od zemalja mrske nam Evropske unije, pa vam onda mogu poslati razglednicu na kojoj ce pisati 'zbogom zohari'.

Ili se pak, u samoci moje sobe i brzom internet konekcijom, mogu praviti da se nista ne desava i ovde sa vama pricati o novoj muzici koju sam nabavio.

DAMIR AVDIC – Mrtvi su mrtvi CD

(Moonlee Records)

Ajde da vidimo na sta pomislite kada cujete za album lika sa gitarom? a) Tip sa akustarom koji peva o ljubavi; b) nekakav hipik koji na akustari peva o revoluciji? E pa, greska. Damir (stariji citaoci se mozda secaju bosanskog benda Rupa u zidu, u kojem je svirao) przi distorziranu gitaru i jebe mater svima – najjednostavnije receno. Nesto izmedju Marka Brecelja i Dzonija Stulica, samo mnogo besnije. Damir udara na izvikane revolucionare, pomodne anti globaliste, lazne ideoloske temelje, a i (posle)ratne tragedije ovih nasih prostora. Meni je ovo skroz ok, originalno je, uzbudljivo i pre svega iskreno. Voleo bih da vidim Damira i uzivo.

DON'T MESS WITH TEXAS – Los Dias De Junio CD

(Moonlee Records)

Drugi album hrvatskih pank post rockera nastavlja tamo gde su stali sa prvim. I kako to treba da bude, ovaj materijal je mnogo zreliji, ali i smireniji. Produkcijski jako dobar, atmosferican.

Iskreno, nisam nesto previse upucen u desavanja na toj postrock sceni, ali ako uzmem ono sto sam cuo, mogu reci da DMWT ni malo ne zaostaju za svetskim kretanjima, sto dokazuje i njihova (mislim druga) evropska turneja na koju ovih dana krecu. Fine melodije, melanholicna atmosfera – bas dobro dodje kada zelite da se iskulirate.

STTIGS

Ovo zapravo jos uvek nije objavljeno, ali sam ja zahvaljujuci poznanstvu sa clanovima ovo cuo pre mnogih, pa sada imam priliku da vam govorim o tome. Sredinom 90ih pojavio se album It is! rumskog benda Gymnastics. Taj album su karakterisale Igorove vratolomije po distorziranom basu i manito Stevino pevanje (a boga mi i scenski nastup). Steva je nesto kasnije napustio bend, a Igor je nastavio sa nekim drugim ljudima da i dalje sviraju kao Gymnastics, cineci ih i dalje jednom vrlo kreativnom pojavom na tadasnjoj sceni. Naravno, svi bi i dalje govorili da je period sa Stevom bio najbolji period. I onda se Steva vratio, napravljen je novi album,ali se Igor odselio za Barselonu tako da taj materijal nikada nismo culi. I nekoliko godina kasnije Igor, Steva i ritam masina se vracaju ovog puta pod imenom Sttigs.I sta je prvi utisak? Drugacije je. Sporije i nekako depresivnije. Daleko od toga da nije kvalitetno. Zbog mesta boravka u drugim drzavama (Spanija i Poljska), sumnjam da ce nesto koncertno biti aktivni, ali se nadam da ce u budućnosti izbaciti jos neki materijal.

Macak

Kosovo

Juce smo prosetali beogradskim ulicama, pred veliki protestni miting posvecen najnovijim kosovskim desavanjima. Ljudi sa srpskim i cetnickim zastavama su navirali sa svih strana, kao bubasvabe. Golobradi “cetnici” sa sajkacama na glavama su iz sveg glasa pevali prigodne pesme nabijene jeftinom romanitkom i vojnickim masturbacijama. Gde god bih pogledao, video bih vece ili manje grupe ljudi kako ponosno (o, jebo vas taj ponos) koracaju pod simbolom dvoglave nakaze. Sa Platoa je derao hor: “Boze pravde” i himna Svetog Save. U izlozima su bile okacene srpske zastave i natpisi “Kosovo je Srbija”, zbog, verujem, straha od razbijanja. Dok sam sa Novog Beograda isao prema Zelenjaku, u autobus je uslo par zaista retardiranih likova, koji su nerazumljivo nesto mrmljali o Kosovu. Iz suprotnog smera je jurila grupa na sportskim motorima, sa zastavama i prigodnim amblemima.

Vec sam nekoliko puta na blogu vrlo eksplicitno iznosio svoj stav prema nacionalizmu. Ponovicu ga opet: nema dobrog nacionalizma. Nacije su drustveno/politicki konstrukti nastali ne tako davno, u specificnim istorijskim okolnostima, koje pored politickog, imaju jasno psiholosko dejstvo: izmedju ostalog stvaraju osecanje grupne pripadnosti (iracionalno) i daju pojedincu osecanje sopstvene vrednosti (iracionalno).

Vece pred ovo ludilo sto je zadesilo Beograd i Srbiju, prisustvovao sam tribini posvecenoj Z-magazinu, na kojoj je jedan covek (30-40 godina) pokusao da da opravdanje svom samodozivljenom srpskom identitetu, time sto je ponavljao da oseca nesto u grudima, sada kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Odlicna definicija. “Osecam nesto unutra!”. I ja sam osecao da sam Jugosloven, “unutra”, igralo mi je srce dok sam u skoli citao i slusao o uspesima jugoslovenskog naroda kroz istoriju, samo tada sam imao 8 godina. U medjuvremenu sam naucio da prepoznajem kada je to “osecanje unutra” posledica sopstvene infantilnosti, ili stvar vaspitanja/indoktrinacije. Nacionalizam je jedno od takvih “unutra” osecanja. Kao i strah od smrti, sakriven u dogmatici Crkve.

I sta bi radili sa Kosovom? Ko smo uopste ti “mi”? Da li sam “ja”, zato sto sam rodjen od roditelja Srba, isto “mi” kao i ova gomila sto se gegala beogradskim ulicama vodjena iluzijom istorijskog nasledja, oblikovanog od strane predvodnika i teoreticara plemenskog nacionalizma, spremna da ubije radi odbrane “nacionalnih interesa”? A kada ostavimo po strani ovo “mi”, sta bi konkretno “ti” radio/la sa Kosovom na koje ionako verovatno nikada neces otici? Od koga bi ga branio/la? Od ljudi koji zive na njemu?

Stalno se vrti prica o medjunarodnom pravu, kao da ne znamo kako nastaje medjunarodno pravo i gde je mesto malih drzavica u njemu. Kostunica mozda misli da moze kombinacijom Amfilohija i Putina, srediti nesto i na nebu i na zemlji, pa da Kosovo ostane Srbija. Da li je prekrseno to famozno medjunarodno pravo u slucaju nezavisnosti Kosova? Pretpostavljam da jeste. Da li narod koji zivi na jednom podrucju treba da ima pravo na samoopredeljenje i osnivanje svoje drzave? Valjda treba. Ali ovo su pogresni pravci razmisljanja, prihvatanje konceptualnog aparata formiranog kroz postojanje Drzave i njene elite. Jedanput uhvaceni u ovu mrezu zakljucivanja i “visoke politike”, sve nekako postane logicno – npr. rat za nacionalne interese (iako su nacije u sustini izmisljene), odbrana svete zemlje (iako kada se “svetost” veze za jedno geografsko podrucje to je obicno uvod u krvoprolice), titranje u grudima dok se cita o Karadjordju, Tomislavu, ili nekom trecem idealizovanom liku iz proslosti..A zaboravlja se pravljenje proste racunice i povlacenje crte – kome zaista koristi ta nacionalisticka ideoloska papazjanija, i ko su pravi pobednici ratova vodjenih u ime nacionalnih interesa? Stanovnistvo jedne zemlje? Tesko, oni su tu da budu zrtveno meso. Pogledajte oko sebe, pa cete sami videti ko profitira na nasoj gluposti zadnjih 20 godina na ex-yu prostoru.

Sta se tacno promenilo u nasim zivotima u odnosu na pre nedelju dana? Nista, i dalje zivimo u tranzicionoj Srbiji, sa velikim brojem nezaposlenih i nekolicinom prebogatih tajkuna. I dalje muskarci mogu da tuku “svoje” zene i da to bude dobra sala medju prijateljima. Elite pricaju o pomaganju narodu Kosova. Ovi sto im veruju, na sav glas vicu da se ne moze narod ostaviti tamo na cedilu. Ali pobogu, zasto se ne zapitaju svi, koliko ljudi treba pomoc u zgradi u kojoj zivimo, u nasoj ulici, gradu? Kako Srbija, tj. njena politicka/ekonomska elita moze da pomogne tim ljudima dole, a ne moze nama ovde? Koga oni lazu?

Na drugoj strani, stvorila se atmosfera vanrednog stanja i to, cini mi se, proracunato. Kostunica se sada jos vise utripovao da je licnost istorijskog ranga. Ne zelim da vrsim predvidjanja onoga sta bi se moglo desiti, posto u ovom trenutku mi nedostaje optimizam. Ali bar znam na kojoj sam strani barikade. Ovi govnari na vlasti i u opoziciji me makar ne mogu vise lagati.

U prolazu...

Danas, u povratku iz Klinickog centra, prosao sam kraj nekoliko radnika, sto su fizikalisali na zgradi u izgradnji.Radnici ko radnici, standardna zajebancija, dobacivanja, ispucala i izborana koza, i sporo kretanje. Tu negde, prolazeci, proslo mi je kroz glavu koliko je samo ona marksisticko/levicarska prica o diktaturi male grupe ljudi nad vecinom, zbog bolje i svetlije buducnosti, u sustini kvarna. Kako bi to izgledalo? Ja bih trebao da pridjem toj grupici radnika, da im kazem da su oni ugnjetavani i u losem polozaju (sto oni kao ''ne znaju'') i da ako hoce da im bude bolje treba da prihvate sve sto im ja govorim kao apsolutno tacno, da zatim daju svoje zivote u Revoluciji, te da mi poveruju na rec da kada nakon Revolucije dodjem na vlast, njima ce procvati ruze, i da ce moj pendrek manje boleti od pendreka prethodnika.

Ako ponekad i nije kvarno, onda je skroz narcisticko i bez razumevanja dejstva apsolutizujuce moci kako na licnost, tako i na drustvo. Iz ovog razloga, anarhisticki principi samoorganizovanja, jesu realniji i posteniji. Iz svog polozaja, u svojoj zajednici, klasi, delujes pokusavajuci da popravis probleme koji se javljaju, ili da se izboris sa represijom koja se uspostavlja. Bez zanosenja i nasilnog uguravanja ljudi u ideoloske torove, koje potom definises kao neprijateljske, izdajnicke, liberalne, ili kako vec su to “dobri” stari autoritarni levicari znali da rade. Bez popovanja drugima sta jeste, a sta nije prava revolucionarna istina, ali korak po korak radeci na menjanju drustvene stvarnosti. Ide mi malo na kurac svo to podkusuravanje radnickom klasom, gde studenti i materijalno dobro situirani ljudi, drve o ugrozenosti radnika (koja apsolutno nije sporna) i o tome sta radnicka klasa treba da radi da bi se ispunile njihove ideologizirane vizije pravednog drustva. Sta cete vi uraditi, bolje je pitanje? I zasto sve teorijske price o solidarnosti padaju u vodu na nivou najobicnijih medjuljudskih odnosa, kada se dodje do ideoloskih nesuglasica/cepidlacenja? Nemam potrebu da idem da oslobadjam neku tamo teorijski definisanu “radnicku klasu”. Ali itekako imam potrebu da vidim sta cu sa svojim zivotom, sta cu sa kapitalistickim ekonomskim odnosima koji mi ostavljaju dovoljno prostora jedva za puko prezivljavanje i to pod cizmom “elite”.. Sta sa infantilnim balkanskim nacionalizmom koji malo-malo pa se hvata puske.. I onda, kada pogledam prijatelje u slicnoj poziciji, sva mesta na kojima sam u prethodnoj recenici rekao “ja”, postaje “mi”.

II

U gradskom autobusu, koji je po obicaju nepresusan izvor sitnih i inspirativnih detalja, uhvatio sam na naslovnoj strani Kurira, podnaslov koji kaze da je jedan od zemunskih kriminalaca u zatvoru pronasao Boga, tj. da cita Bibliju i kaje se zbog onoga sto je radio. Prva asocijacija koja mi je proletela kroz glavu na tu novinsku vest, bila je “slabic”. Iznenadila me grubost te misli. Pa ipak, kako opisati coveka koji je tripovao da je neki mangup, koji je povredjivao druge ljude jer je bio jaci od njih, a sada kada je naleteo glavom na zid i suocio se sa kaznjavanjem od veceg siledzije, odjednom je usvojio novi model ponasanja, nezreo i oslobadjajuci od odgovornosti za sopstveni zivot. Otkrio je Boga koji ce da mu oprosti grehe i pomogne u nevolji. Nema tu dublje kvalitativne promene. Samo bes okrenut unutra. Resantiman.

Informacija - novi blog "Rat testisa"

Ne moze se reci da je nase blogersko nebo bogato inteligentnim, zabavnim i zdravo-kritickim blogovima, koji su jos, pride, obojeni pank duhom... Evo adrese za jedan blog koji spaja sve ovo na nepretenciozan nacin.

http://my.opera.com/Transgresor/blog/

Tacke zastoja

Kriza se desava kada nam sve stvari krenu po zlu. Ono sto smo radili ranije, postaje nam nedovoljno i uzaludno. Navike koje su nam obezbedjivale osecanje sigurnosti i kontrole nad sopstvenim zivotom, postaju karikature svrishodnosti i jos jedan dokaz koliko smo zaglibili. Okruzenje, u kome ako se vec nismo osecali prijatno, bar smo gurali dane, sada dozivljavamo neprijateljskim, preterano bolnim, ili iscrpljujucim. Raste svest da nam je potrebno drugacije ponasanje, drugacije navike, rutine, drugaciji odgovori na svakodnevne probleme. Mi moramo da budemo drugaciji. Moramo da se promenimo.

(A onda pocinju da se mnoze strahovi, otpori, racionalizacije, sve sa ciljem bezanja od promene, koja se dozivljava kao opasnost i moguca smrt.)

- - -

Ne volim ovako da pisem. Da izvodim apstraktne zakljucke koji bi u sebe ukljucili sto veci broj mogucih konkretnih primera, te time pretendovali da budu sigurni, cvrsti oslonci, ''istine'' koje ukoliko se slede garantovano obezbedjuju uspeh i sigurnost. Da pisem ''mi'' kada mislim ''ja'', ili da pisem ''mi'' kada mislim ''ti''. Takav stil mi uvek deluje zadojen kako moralizatorsko/religijskim, tako i depersonalizovano/sputavajucim duhom, sto ogranicava i definise, umesto da ukazuje na mogucnosti razvoja i promene. Takodje, takav ''mudri'' stil, kao da smanjuje odgovornost koju svako od nas treba da nosi u sebi, nudeci dobro sazvakane i proverene reci i pouke, namesto sopstvenog istrazivanja i autonomije. Ipak, pokusao sam na samom pocetku da uokvirim temu, (ili je bolje reci) osecanje, ''okvir dozivljavanja'', koji cesto susrecem, manje ili vise intenzivno.

Proveo sam dve nedelje na psihijatriji, kao stazer. Na psihijatriji se mogu sresti ekstremni slucajavi ljudi koji su usli u krizu i vise nikada nisu iz nje izasli. Sve greske koje su se naucile u komunikaciji sa ljudima, sve rane koje nisu zacelile, vec su stalno i iznova otvarane, postale su nacin zivota, tumacenja i dozivljavanja sebe i sopstvenog okruzenja. Samodestrukcija koja je postala poslednji cin opravdavanja sopstvenog postojanja, nesigurnost kao posledica celozivotnog gazenja od strane Drugih, bol koji ostaje zatocen i ne uspeva da pronadje svoj put rasterecenja, jer se uvek iznova, podjednako snazan, vraca. Puno teskih prica sakupljenih na jednom mestu, a sto je mozda i najtragicnije, puno teskih prica koje, iz razno-raznih razloga, nece imati ko da saslusa. Nekoliko puta sam tu naleteo na osecanje o kome sam iznad pisao. To je kao neki zid, ucaurenost, nesposobnost da se zivi i razvija, nesposobnost da se izadje iz situacija koje su se nekada desile, a danas se stalno prepoznaju svuda oko sebe. Sveprisutna tacka zastoja.

Na psihijatriji ovakva osecanja bila su intenzivna. Ne mogu reci da i u ''normalnom'' (sta god ovo ''normalno'' znacilo) zivotu nisam sretao slicne zidove. Ljudi koji bi se grcevito drzali ''predmeta'' sto su im nekada pricinjavali zadovoljstvo, bilo da su to omiljeni bendovi i sa njima povezani "lajfstajlovi", ili drugi dnevni rituali, a koji su danas tu vise kao senke, opsene kojih se drze sa pritajenim izrazima krivice i prkosa na licu. Ljubavi, mozda iz inata, a mozda iz preterane vulnerabilnosti, nikada prezeljane. Ili, gorcina, ne zbog ''subjektivnih'' muka, vec iz stvarne materijalne ugrozenosti i siromastva. Dzankiji, u sirokom spektru, od onih benignih kojima dani prolaze u ispijanu piva, do onih propalih, sto kradu da bi si nabavili novu dozu narkotika. Zidovi, sto zaprecuju poglede onih sto unutar njih zive, nisu retkost. I ja, koji ovo pisem, iz istog razloga ne vidim neke stvari najbolje.

Jin-jang je stari kineski znak koji simbolicki predstavlja jedinstvo u suprotnosti. U svojoj jednostavnosti, on kao da dobro hvata paradoksalnost ovog sveta. Takodje, na intuitivnom nivou, on mi deluje kao dobra metafora duha kreativnosti i razvijanja, suprotnog tackama zastoja. Voleo bih da imam bolje odgovore. Mogu da kazem da oni koji pocinju sve snaznije da osecaju kako stagniraju, trule, kako pocinju da gube bitke sa zivotom, ne treba da se predaju, vec da potraze pomoc kod svojih najblizih, da ne gube nadu, da udare po svom Gordijevom cvoru i urade ili nesto ludo, ili neocekivano, ali samo da se ne prepuste inerciji onoga cega se gade ii boje. Mogu to da kazem, svestan da neki/e nece imati uopste priliku da razmisle o tome sta ih je snaslo i da adekvatno odgovore. Nece imati prijatelje/ce, nece imati materijalne/drustvene preduslove, nece imati bilo kakvu pomoc. I izgubice.

Sa druge strane, svaka kriza, svaka tacka zastoja jeste sansa za njeno prevazilazenje, pokazatelj da nesto u zivotu ne valja i da je vreme za promene. Mac sa dve ostrice, ulog koji daruje ili osudjuje.

Kolumna - kutak za Mackov trenutak

Polomicu case od kristala i druge crtice iz zivota

Ok, nastavljamo sa serijalom ‘sulude stvari koje sam uradio zbog zaljubljenosti u tu devojku’. Dakle, bilo je to sasvim obicno vece. Okupili smo se kod jedne drugarice, ona je razgledala neku garderobu svercovanu iz Turske, kada se na TVu pojavila reklama za nadolazeci koncert Miroslava Ilica u Areni. Ja sam prokomentarisao nesto u fazonu Miroslav u Areni, zakon, ipak jedna takva velicina to zasluzuje, garant ce to biti jako dobar koncert. I tada se desio taj trenutak. Pogledala me je tim njenim ocima, oh, dobro zna da me taj njen pogled obara, mogu se ja protiviti koliko god hoce, sta god da pozeli njeno je, i usledilo je predlog: Ajde da idemo. Ostale prisutne osobe su samo prokomentarisale: Ma daj, jeste normalni. Halo, govorimo o Miroslavu Ilicu. No, ona je cekala odgovor od mene. I sta sam ja mogao da uradim nego da kazem: pa naravno da cemo da idemo.

Vreme je prolazilo, ja sam pomislio da je ona zaboravila na sve to. I opet tako sedimo svi zajedno nekih desetak dana pred koncert, kada ona rece: i sta cemo sa koncertom Miroslava, jel idemo? U medjuvremenu je uspela da ubedi i te dve drugarice, kolegu i koleginicu sa posla. I sta sam mogao reci osim, pa naravno da idemo. Sve tri su me i dalje sumnjicavo gledale, nekako nisu mogle da zamisle da mene tako nesto interesuje.

Da se ne lazemo, nije da ja nesto slusam Miroslava Ilica, ali sam uvek gajio neki pritajeni rispekt prema tom coveku. I onda sam sebi rekao kada vec nisi otisao na Sinana Sakica, onda ces na Miroslava ici, ali da ona nije zelela da ide, verovatno nikada ne bih ni otisao, sve bi to ostalo samo kao neka zajebancija. Doduse, Miroslav i ja smo i kolege, i on je studirao elektrotehniku, ali je brzo shvatio da kes lezi u estradi te batalio studije jos na prvoj godini, a ja uradio suprotno, raspustio tadasnji svoj bend, koji je taman poceo da ubira plodove slave, i posvetio se nauci. Eh, naivni mali.

I eto nas u mom metalik zelenom autu, svom mirisljavom i sa upravo sredjenim sistemom za grejanje, (odmah krenulo svlacenje) gde jurimo ka Beogradu. Meni je ovo bio prvi dolazak u Arenu, dopala mi se fora za parking sa barkodom karte. Odmah smo naleteli na grupicu koja se opijala i pevala, naravno prvo sto sam pomislio jeste, dobro, ovo je isto kao na svim onim pank koncertima na kojima si bio. Na ulazu sam naravno pistao na onom detektoru na metal, i napravio sam manji zastoj dok nisam utvrdio da je to kopca kaisa. Prostrani WC, ne ceka se red na pisanje, sve je cisto i mirisljavo. Nadjosmo svoja mesta, na svakom sedistu je bio i po program veceri. Lepo, nema sta. Arena se brzo napunila, inace je bila rasprodata, i negde oko 20:10 (pocetak je bio najavljen za 20:00, da li se treba pominjati kolika su kasnjenja na pank koncertima) izlazi On. Arenom se prolamaju ovacije, a on odmah krece sa Polomicu case od kristala. U publici, naravno odmah haos, svi ustaju, pevaju, mrdaju guzama. Bend, koji se sastojao od tridesetak muzicara, svira kao sat, zvuk ubija koliko je dobar, a Miroslav sigurnog glasa. Redja se hit za hitom, a onda prvi gost, tacnije gosca Snezana Djurisic, izlazi peva jednu pesmu zajedno sa Miroslavom, a onda dve svoje. Onda sledeci gost, fudbaler Hristo Stojickov koji u publiku sutira 35 lopti. Inace ovaj koncert je bio proslava 35ogodisnjeg estradnog Miroslavljevog rada. I onda krece set pesama koji me udaraju pravo u glavu: Bili smo drugovi, Vino tocim, a vino ne pijem, Nije zivot jedna zena, Lazu da vreme leci sve, Rastanka se naseg secam, Bozanstvena zeno, Tako mi nedostajes, Tebi. Srce mi se steze, ni sam ne znam kako, ali odjedanput hvatam sebe kako znam gotovo sve stihove, pevam, emocije me preplavljuju. Onda opet gosca, Goca Trzan, pa se iznenada pojavljuje i Djordje Balasevic, sto je bilo iznenadjenje i za samog Miroslava. Ludilo se nastavlja, sada su svi u totalnoj ekstazi, pici se i kolo, snimio sam i manju tucu. Zadnje dve pesme bejahu mali patriotski set, shodno trenutnom raspolozenju u narodu, Srbija je nase blago i Tamo daleko, za vreme trajanja ove poslednje je iz VIP loze izasao i zapevao i predsednik nam drzave zajedno sa ministrom odbrane (doduse ovaj je tu morao biti i po porodicnoj duznosti, jer je isti Miroslaljev zet). Iskreno, mislim da mu to bas i nije trebalo, taj detalj mi je nekako bio jeftin i licno meni je bacio mrlju na celokupan ugodjaj. I tu bese kraj, nekih dva i po sata prodjose jako brzo. Sta mogu reci posle svega, sigurno posle ovoga necu pustati kod kuce Miroslava Ilica, ali su pozitivna energija i emocije koje su kruzile bile dovoljne da se osecam lepo. Mogu samo reci Miroslave svaka ti cast.

Prosle nedelje sam posle vise od godinu dana cekanja najzad dobio svoj ADSL prikljucak, tako da sada uzivam u blagodetima vjecnog interneta – najzad su mi na raspolaganju svi oni pornografski sadrzaji i mogu spletkariti po forumima. Prvih par dana se naravno nisam skidao sa neta, k’o dete sa male kapije, sada sam se vec malo i iskulirao, ali se svaki dan stavi nesto da se skida, tako da sada sve to vise nema nikakvog smisla, gotovo sve je nabavljivo sa par kliktaja misa, stvari se gomilaju, nema vise onog uzbudjenja ko kada sam bio klinac, kada bi se par novih albuma koje sam nabavio vrtelo jako dugo, i kada bi se iscekivalo nesto novo i kada sam se jednostavno bedacio sto jako dugo nisam nabavio neko izdanje.

Nekoliko meni jako bliskih i dragih parova ocekuju dete i mnogo mi je drago zbog toga. Eto, pre neki dan sam vozio Cacu na ultrazvuk i bas sam se nekako lepo osecao.

I na kraju, iskoristicu priliku da vam svima pozelim puno srece i ljubavi u narednoj godini.

Macak