Nobody's driving sto bi rek'o Amebix...

Srbija je postmoderna zemlja. Sve u njoj moze. Verovatno samo u njoj se prvomajski protestni skup radnika pravi 30-og aprila, i verovatno samo u njoj se na tom istom protestnom skupu mogu jedna za drugom pustati 'Internacionala' (kao vecita socijalisticka himna) i 'Boze pravde' (kao totalna kontra prethodnoj pesmi). I ne samo to – pomenuta 'Internacionala' pustana je u metal izvedbi kineskog benda, naravno, otpevana na kineskom, pred ljudima koji su u proseku imali 45+ godina...

Nameravao sam da posetim ovaj protestni skup razlicitih sindikata Srbije (izmedju ostalog na njemu su navodno bili pripadnici Policijskog sindikata), posto sam ionako u to vreme trebao biti u gradu, a izgleda da sam se, zahvaljujucu studentskom protestu navukao na paradiranje i blokiranje ulica, eh... Cenim da je mozda doslo oko 2 - 3000 hiljada radnika/ca iz Srbije, bilo je dosta transparenata i zastava, takodje vecina ljudi je nosila plave kartonske kape. Par govornika, koji su se predstavili kao predsednici onog ili ovog sindikata, davalo je ostre izjave koje su sve u sustini bile na mestu – jeste, radnicka klasa je potpuno upropastena i slomljena i jeste, na tudjoj muci nekolicina je profitirala – ali, pored takve ostre retorike, ne verujem da sindikalni lideri zatrovani birokratizmom i uticajima politickih partija, mogu bilo sta drugo da ponude.

Bion, poznati psihoanaliticki autor, izneo je svoja zapazanja o ponasanju u grupi – pojedinac/ka regresiraju kada se nadju u masi, te iskazuju tri vrste, kako on kaze 'osnovnih pretpostavki': zavisnost, borba ili bezanje, te sparivanje. Konkretno, to znaci da oni/e ili ocekuju mocnog zastitnika koji ce da stane u njihovu stranu, ili da je neprijatelj uvek tamo u drugima, izvan nas, ili pak da ako je vec sada sve crno, pojavice se u buducnosti spasilac koji ce odagnati sve probleme. Jos konkretnije – Srbija, kada bi se i cetvrtina njenog stanovnistva nasla na jednom mestu, bila bi spremna za revoluciju, tj. nasilno rusenje vlasti, u to nema sumnje - tranzicija je katastrofalna, nezaposlenost i nezadovoljstvo ogromni, a vladajuca klasa probleme resava tako sto zabija glavu u pesak, sve vreme na dupetu drzeci natpis: “Ne damo Kosovo!”. Ili da se vratim danasnjem protestu - bilo je lako povuci masu, kada je desetoro ljudi pocelo vikati ispred zgrade Vlade: “Lopovi! Lopovi!”, da i ostali pocnu sa istim skandiranjem. Da je neko hteo da nasilno udje u zgradu vlade, moguce da bi gomila sledila. Ili da mastamo - ne bi bilo tesko, da je doslo deset, ili sto puta vise ljudi, isprovocirati sukob u kome bi se ionako krhka drzavna struktura Srbije urusila – samo ono, sto se moglo osetiti na ovom skupu, uz sve moje simpatije prema ljudima koji su ceo zivot jebani u zdrav mozak, bio je u sustini duh reakcije i inercije, protkan frustriranoscu – duh koji pre ili kasnije, posto sve sto zeli jeste da mu neko drugi obezbedi sigurnost svakodnevice, uvek zavrsi upregnut novim vladarima zeljnim onanije moci. Citava protestna atmosfera uostalom, vidjena je vec mnogo puta na ulicama Beograda, pa nismo daleko dosli... I dalje ocekujemo da ce neko drugi resavati nase probleme, da ce se pojaviti Hrist i kazniti nepostene, da kada predsednik ili premijer budu glumci sa televizije, koje volimo, sve ce biti drugacije... Nece. A na drugoj strani, svestan sam kolika je ideoloska konfuzija u glavama generacije nasih roditelja, i koliko su spremni da savijaju kicmu da se ne bi sukobili sa pisanim i nepisanim autoritetima, tako da je i ovaj izlazak na ulice pozitivan korak napred, pa cak i ako je izmanipulisan kao jedan vid pritiska u unutarpolitickoj borbi... Osvajanje ulica je uvek korak napred. Neki ljudi kraj kojih sam hodao, zbunjeno su i radosno govorili kako ovo nikada nisu radili, osim jednog koji rece da je hodao sa studentima “dok su isli protiv Milosevica, ali to je bilo nesto drugo...”.

(Bilo mi je zabavno slusati starijeg Cacanina, iz Partije Rada – na prvi pogled “obican” sljaker, ispucale, tamnije koze i sede glave, a sa druge strane, osoba koja barata terminima burzoazija, klasna svest, nepravda vodjenja ratova u ime kapitala, i slicno... Uprkos svoj mojoj skepsi i odbojnosti koju osecam prema autoritarnim levicarskim idejama, bilo mi je prijatno slusati coveka u tim godina, sa takvom pozadinom, koji umesto suketanja o Srbiji, Kosovu i patriotizmu, prica o solidarnosti i revoluciji. Nazovite me estetom, tjah...)

Nakon petnaestak minuta stajanja ispred zgrade vlade, odsetao sam prema Zeleznickoj stanici da uhvatim bus – vec stotinjak metara dalje gradski zivot grabio je svojim uobicajenim ritmom – u daljini su se, istina, videle zastave i ljudi sa plavim kartonskim kapama, ali uzurbani prolaznici oko mene su jasno pokazivali da ih sve to ne zanima, i da ce na kraju citav “prvomajski” protest biti samo jos jedna vest neophodna da bi se popunio Dnevnik u pola osam. Ted Kazinski, poznatiji kao Unabomber, matematicar i ubojica, koji se moze opisati kao 'bizaran produkt jos bizarnijeg drustva', napisao je u svojoj zatvorskoj celiji jednu oporu pricicu o brodu bez kormilara koji putuje prema smrtonosnoj santi leda, dok se posada broda izmedju sebe svadja i bori – na stranu Kazinski i njegove ideje, ova pricica dobrim delom moze da prenese osecanje uzaludnosti i bezizlaznosti koje moze da nas obuzme kada vidimo kako sve (od radnih mesta, preko porasta nacionalizma, pa do ekoloskog stanja Zemlje) sve vise i vise ide u kurac, a svaki pokusaj promene zapleten je i zarobljen mozda neprobojnom mrezom spektakla, skrivenih, niskih interesa i zelja, te prevlascu sistema/moci/kapitala u svakom segmentu zivota.

Medjutim, ako je mreza probojna, to u svakom slucaju necemo saznati tako sto cemo sedeti skrstenih ruku i jadikovati nad sudbinom... (Dobra prilika da se setimo Paskalove opklade, istina izrazene drugacijim recnikom) Samo sto danas - kada je kapitalisticki sistem upregnut i ojacan konzumerskim i ratnickim tehnologijama, koje nam sve vise prete kao neka vrste konacne, poslednje atomsko/ekoloske giljotine - ulog jos veci, a opravdanja za pasivnost vise nema.

Da zavrsim sa pomenutim Bionom – pored negativnih aspekata boravka u grupi koje vracaju covekovu svest na primitivnije oblike misljenja, kako on to objasnjava, postoje takozvane 'radne grupe' usmerene ka obavljanju zadatka, koriscenju logickog misljenja, kontaktu sa realnoscu... Sta bi Alfredo Bonano rekao na to? Mozda, insurekcija?