Ljubav

Vecernji autobus i uobicajeno svercanje... Stojim napred, kod vozaca, da mogu bolje da osmotrim ljude sto ulaze – u vec neizbeznom zaru omnipotencije verujem da mogu prepoznati kontrolore. Paznju mi privlaci glasan, ali neartikulisan zenski glas. Iza meni sedi par, skoro prosecan, jedino sto ih izdvaja jeste pecat retardacije utisnut preko njihovih lica – njeno lice je bebasto, a njegove oci su zrikave – crte lica, uzete u celini, ukazuju na nedovoljnu intelektualnu adaptivnost, da bi bili deo prosecne i bezlicne GSP gomile. Ona ga grli, vesa mu se o vrat, on joj, usporeno, govori da je luda... Ona mu, takodje usporeno i nepravilno, odgovora... Odgovara mu recima sto dobijaju smisao ne u znacenju, vec u zvucnosti. Oboje zrace radoscu. Potom se ona pretvara da spava, na njegovom ramenu, ali ne moze da izdrzi, i nestasan, detinjasti osmeh joj se pojavljuje na licu, sekundu pre nego sto ce ga uhvatiti za nos. Smeju se.

Okolna lica su namrstena, obuzeta svojim brigama, prave se da ih ne cuju, i kao i uvek gledaju u stranu, sakrivajuci se od tudjih pogleda. Navikli da istrpe tudja ljudska tela u (koliko li su puta to sebi sa gorcinom izgovorili?) neizbeznim putovanjima na posao i nazad. Kao da su ljuti na ovo dvoje, sto iako u nedovoljnoj meri sposobni za zivot, ipak se raduju, na samo korak od njih, razbijajuci osecaj sigurnosti uoblicen predvidljivoscu sumorne dnevne rutine.

Mozda nisu potpuno spremni, niti sposobni za zivot, ali za ljubav svakako jesu, u to ni na trenutak ne mogu da posumnjam.Svaki pokret, svaki zvuk koji stvaraju, jeste autentican. Zelja za ljubavlju, za njenim davanjem i primanjem, snaznija je od lose genetike koja moze izobliciti udove, snaznija i od drustvene organizacije koja mozda moze upropastiti duse, ali ne i potpuno iskoreniti sposobnost davanja i primanja neznosti izmedju dva ljudska bica... U tom smislu mogu da se slozim, ljubav jeste revolucionarna sila, ona moze da raskine okove svakodnevice, moze da pruzi nadu za nesto drugacije, bolje i pravednije. Ali ne samo to... Ona je prirodna sila, utkana u nas, neizbrisivi nas deo... Ona nam je imanetna, u korenima svih nasih zudnji i zelja, nije transcendenta, ne treba se osvajati u buducnosti,niti iscekivati u nagovestajima drugih vremena. Ona je tu, u pruzanju ruku tek rodjenog deteta, skoro potpuno gluvog, slepog, telesni nedovrsenog, ka majci, ka drugom ljudskom bicu... U pruzanju ruku ka zivotu, praceno osmehom poverenja u Drugog/u...

Politicka prakse mogu da imaju razlicite namere i razlicite ciljeve. Anarhisticka, ili neka druga revolucionarna politicka aktivnost, usmerena ka idealima ljubavi i slobode, potpuno je besmislena, ukoliko ne deluje autenticno, iz najlicnije, a samim tim i najobuhvatnije ljudske zelje - da se usreci drugo ljudsko bice, kao i da se u odnosu sa Drugim/om pronadje sreca za sebe. Sve ostalo je demagogija i uplasena zudnja za nezrelom i izolovanom samoafirmacijom koja od pocetka pa do danas, svetu samo donosi rane i bol.

...