U crkvi

Iako Srbija od devedesetih godina proslog veka prolazi kroz, neki bi rekli “dugo prizeljkivanu religijsku obnovu”, a ja kazem “ocekivanu posledicu malignog plemenskog nacionalizma”, i dalje je u Srbiji odlazak u crkvu povezan ili sa “nasrecnijim” momentima zivota (svadbe, alkoholne proslave), ili pak, najtuznijim (smrt clana porodice). Posto vec dugi niz godina nisam ulazio u crkvu, jedan deo mene radoznalo je ocekivao predstojecu liturgiju, pitajuci se hoce li me i ovaj put svestenstvo Srpske pravoslavne crkve, svojim tupavilom, izbaciti iz takta, kao i da li ce mi se nekadasnja decija fascinacija tamjanskim misticizmom prizivanja Svetog Duha ponovo javiti, makar i u nerazvijenom obliku.

Prvo sto mi je receno, nakon sto sam usao u crkvu, jeste da je obicaj da zene stoje na levoj strani crkve, a muskarci na desnoj. I zaista kada sam pogledao, svi muskarci su stajali u desnom delu, a zene su, uz par izuzetaka, bile u levom delu. Kroz glavu mi je odmah proletilo potencijalno feministicko, kriticko tumacenje ove simbolike, ali nisam razradio temu, vec sam se namestio u levi deo crkve, i to blizu izlaza (za svaki slucaj). Ova jasna podela na muske i zenske vernike-ce, mi je od samog pocetka hepeninga donela gorak ukus u ustima i blago neprijatan osecaj zalutalosti u drugu dimenziju u kojoj oblik polnog organa zapecacuje sudbinu. Odmah potom, pomracinu crkve osvetljene svecama i neupadljivom rasvetom, ispunilo je zveckanje metalnih novcica, kombinovano suskanjem papirnih novcanica. Sa desne strane, pored ulaza, nalazilo se malo prodajno mesto gde su ljudi u velikom broju kupovali svece, strpljivo cekajuci na svoj red, a jedan bradati covek u srednjim tridesetim je isao po crkvi i donosio do blagajne tanjirice prepunjene razlicitim novcanicama. Sve je bilo uhodano, pa sam pomisli da je to normalno i da bas tako i treba da bude.

Liturgija je pocela klasicnim pevanjem, gde svestenik vodi, a mini hor, dopunjen entuzijastima iz publike prati... (On – «Gospodu se pomolimo!» Oni-e – «Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Goospoodi poomiluj!») Ponovo u meni neprijatnost i osecanje nepripadnosti. Dobro, devojke sto su pevale nisu bile lose, jedino je neki matori lik kvario kvalitet, posto je promasivao tonove – ali celokupna atmosfera postaje ritualna, svi pocinju da se krste i saginju, lica su prekrivena maskama produhovljenosti (u rasponu od pokornosti, do «ispunjenosti» radoscu), a svi izgledaju kao da rade neku ozbiljnu stvar i kao da je njihovo bizarno ponasanje, samo zato sto je u gomili i utvrdjeno crkvenim pravilnikom ponasanja, u stvari normalno. Kroz glavu mi prolaze Jungova i Konfucijeva zapazanja o ritualima. Jung je primetio da se za psihoterapijsku pomoc mnogo cesce javljaju protestanti, nego katolici, posto, u svojim reformama Crkve protestanti su odbacili rituale, gubeci tako mogucnost da svoje neuroticno ponasanje ispolje drustveno prihvaljivim obrascima delovanja, sto je prica koja u neku ruku ima smisla, jer zaista je ponasanje ljudi u crkvi toliko blisko ispoljavanju neuroticnih simptoma (opsesivnih, na primer), da me je iako sam pokusavao da zadrzim hladan analiticki stav, sa svih strana pritiskao bazicni osecaj truleza i bolesti duha. Jedna zena ispred mene, u delu liturgije gde se cita iz Biblije, neprirodno se saginje napred, zeleci tako valjda da da do znanja svima kako je ona pokorna i poslusna... Pred cime? Pred Bogom, Crkvom, svestenikom, mozda muzom? Ne znam, ali tuzno je gledati coveka u tako neprirodnoj, ropskoj situaciji... A Konfucije? Konfucije, zajebant, ako me secanje dobro sluzi takodje je preporucivao rituale kao obavezne u svakoj drzavi, ne zato sto ih je smatrao dubokim ili istinitim, vec naprotiv smatrao ih je lepim i korisnim. Stara, proverena kineska pragmaticnost. Kako god, liturgija je napredovala dalje, uspeo sam da se prilagodim, prosao je deo sa citanjem simvola vera, gde sam na kratko kontemplirao o jednom njegovom delu... Znate onaj deo kada se kaze «vaskrsao je treci dan, PO PISMU», koji govori o vaskrsenju Isusovom? Na trenutak mi je to pozivanje na Sveto pismo, da bi se dokazalo Isusovo vaskrsenje delovalo kao dvosekli mac – jeste tako se mozda daje bozanski autoritet Svetom pismu, ali takodje se priznaje da ne postoji drugi dokaz o Isusovom vaskrsenju, sto je mozda bilo kompromisno resenje izmedu razlicitih hriscanskih sekti i tumacenja Isusove prirode... Simvol vere bio je rezultat mnogih krvavih drvljenja, a na kraju tih razmirica zakljuceno je da je Isus ipak nije bio ni samo Bog, ni samo covek, vec i jedno i drugo... Umetnost kompromisa dovedena do besmisla.

I onda je nastupio kolaps. Svestenik je izasao da odrzi besedu. Totalni kolaps. Dok je taj covek pricao, slusajuci njegov nadmen i samouveren ton, pomislio sam – «Nema sanse da ovaj nije zakljucio da treba da pise knjigu i prosvetli ostatak sveta»... I stvarno malo kasnije na izlazu videh knjigu sa njegovim potpisom. Pokusavao sam da se ne osmehujem, jer je pop Golijan bio razuzdan. Pokusacu da prenesem njegov govor po secanju, neizbezno u skracenoj, a takodje i povezanijoj verziji. Imao je onaj «brdjanski» naglasak, i pojedine reci je vise naglasavao, skoro izvikavao.

«Nekada, pre sto pedeset, dvesta godina, mnogo je lakse bilo svesteniku da odrzi predavanje pred narodom. Jer narod je verovao. Verovao je u Boga, u Sunce, u zito, u blato, u zemlju! Jer tada su oni to zito uzgajali i trebalo im je Sunce i blato. A danas ljudi u to ne veruju! Oni se zanose sa laznim slikama koje nudi internet. A ne znaju kakva je to sila u tom zrnu zita koja ga tera da raste i razvija se. Ne znaju. A kako ne veruju u to u njihovim dusama nastaje praznina. Jer u prirodi postoji zla sila, djavolja, to je Satana koji opseda ljude i on onda se useljava u tu prazninu i onda preuzima nasa dela. A ukoliko nema te praznine u nama, onda Satana ne moze da udje u nas, i on nas samo mimoidje i odlazi na Isusa koji ga razapet na Golgoti ceka, da ga primi na sebe, da primi njegovo zlo i bol koju mu ovaj nanosi. Da primi tu patnju na sebe, umesto nas! I zato ne smemo da imamo te praznine u nama jer tada cemo mi patiti umesto Isusa, koji razapet na Golgoti pati. A to se postize verom hriscanskom! Evo nas svi smo tu zajedno dosli da se pricestimo telom i krvlju Isusovom, od najnizih do najvisih, od najsiromasnijih do naseg predsednika opstine, gospodina tog-i-tog (zaboravih mu ime – prim.Krasti). I zato pridjite sada da uzmete svetu pricest i da se Sveti Duh spusti na vas! »

Hriscanstvo je izgubilo smisao. Bas kao sto je pre par meseci, neki nesretnik, vojno lice, objasnjavao da je civilna sluzba kriva sto je porastao broj samoubistava u vojsci, jer eto, najbolji kadrovi biraju civilku, tako je i hriscansko farisejsko svestenstvo, pod devizom «Blago siromasnima duhom» oteralo kvalitetnije i kreativnije ljude od sebe, postajuci ili mesto za ozivljavanje razlicitih praznoverica, ili sredstvo za samomucenje ljudi koji iz straha ne zele da napuste verovanje u stvari u koje se tesko moze verovati, da ne spominjem sada proslost u kojoj su zbog ovakvih lakrdija letele glave na sve strane... Kada se ovakav skup iracionalnih verovanja i rituala udruzi sa finansijskim interesima, drzavnim strukturama i plemenskim osecanjima, tu ne moze nista dobro da ispadne. Bez obzira o kojoj religiji da je rec (iako su monoteisticke religije izgleda mnogo vise sklone ka ovakvim opasnim i krvavim sintezama).

Kasnije mi sestra rece da je videla nekolicinu lokalnih dzankija na liturgiji, sto je takodje tuzno. Marks je ovde bio u pravu (iako je ponudio preterano usku kritiku religijskog). U svetu patnje, bolesnih i okrutnih medjuljudskih odnosa, religija moze biti poslednji opijum za bol i poslednji pokusaj davanja smisla ocito besmislenim obrascima i ponasanjima. Umesto da bude izraz ljudske snage i stvaralastva...