Izolacija

Danas sam otisao na razgovor za posao... Nisam znao o kom se konkretno poslu radi, to mi nije bilo najjasnije ni nakon telefonskog razgovora vodjenog na engleskom, u kome jedinu informaciju koju sam uspeo izvuci bilo je pitanje: “Da li bi ti bio problem da nazoves nekoga u Austriju i ponudis mu ucesce na odredjenoj manifestaciji?”. A zasto bi mi to bio problem, pomislio sam?

Kancelarije kompanije su na Banovom brdu, u prizemlju kuce – okej su sredjene, stolovi, stolice, kompjuter, neke licne fotografije i prigodni propagandni materijal sto mi je ponudjen da bih bolje upoznao poslao kompanije, dok cekam na red za razgovor. Cim sam uzeo prospekte, u meni se javila nelagoda, na sve strane bile su popularne biznis reci “logistic”, “eastern europe”, “financial”, “multinational corporation”, itd. ... U trenutku sam pomislio, podstaknut snaznim pankerskim super-egom, “Sta ja uopste radim ovde, trazim posao u hajtek kapitalistickoj kompaniji koja pokusava da iskoristi trziste naseg regiona, ili? A da, trazim platu, mozda uspem da se proguram, jer nije mi problem da zovem nekoga u Austriju i ponudim mu ucesce u odredjenom desavanju...“

U kancelariju je usao mladji covek, zaposleni, i pitao me sta mislim o prospektima... “Pa, zanimljivi su”, slagao sam, navlaceci krinku pragmatizma, istu onu zbog koje ovaj svet i jeste takvo sranje – svi se pretvaramo da je sve sto radimo ustvari normalno i dobro, i uklapamo se u sistem odnosa za koji zelimo da verujemo da je jedini moguc, posto nam se to uporno ponavlja... Ali, i dalje nisam bio siguran o cemu se uopste radi, pa rekoh sebi 'ajde da otvorim oci i posmatram.

Malo kasnije dosao je i drugi zaposleni, verovato nadredjeni, da malo porazgovaramo... Pita, kako mi deluju prospekti, ali nevezano za posao, “Zamisli da smo u kafani i pricamo”... Opet navlacim krinku, ne zelim da mu kazem da u sustini mi se gade i ti prospekti i sav taj veliki biznis i cela atmosfera kojom zraci ponudjeni mi propagandni materijal. Dajem uopsten odgovor, i pitam ga da li se njegova kompanija bavi davanjem logisticke podrske multinacionalama, posto ne razumem poentu cele price... On neodredjeno klima glavom i potom sav ponosan, blistajuci, postavlja meni pitanje – “Da li bi mi verovao kada bih ti rekao da je citava konferencija, ciji ti prospekt sada drzis u ruci, sve sa sponzorima, ucesnicima i govornicima, organizovana bas iz ovih prostorija? “ (Jebe mi se.) Klimam sada ja neodredjeno glavom... “Po tvom odgovoru vidim da ne bi verovao, a bas to radimo”... I dalje mi nije jasno. Gubim volju da igram ulogu zainteresovanog za platu i trazim priliku da napustim prostoriju. On mi jos obasnjava moj potencijalni polozaj zaposlenog, kaze da bih morao da zovem razlicite kompanije i trazim odgovorne ljude, te da im nudim ucesce u konferenciji, koje bi oni nama platili, a mi bi obezbezdili smestaj, govornike, i sav popratni materijal... Govori mi o nekim velikim ciframa, desetinama hiljada evra, pravi stanke ocekujuci od mene strahopostovanje... Moj prethodni posao prevodioca, iako me oguglao na kurcenje biznismena, ipak nije uspeo da izbrise neizbeznu nelagodu koju osetim kada se neko neukusno razmece glupostima. (Meni ionako treba “samo” 200 evra za stan, plus jos nesto malo za troskove i hranu, a sve te hiljade evra mozes da zadrzi, i ako hoce da si zabije u dupe...) Ipak do kraja mu nisam rekao sta mislim o svemu, odigrao sam svoju ulogu - izolacija izmedju nas dvojice, kao dva ljudska bica sto jure svoj interes, nije ni na trenutak popustila. Meni ostaje da zalim sto sam opet cutke presao preko snaznog osecanja besmislenosti situacije. Posao mi ne bi ionako odgovarao, previse trazi vremena, nikad ne bih dao preostala tri ispita i najzad zavrsio faks. Previse se trazi - nekada je kapitalisticka privreda kupovala samo tela radnika, danas, uz svesrdnu pomoc mojih kolega psihologa, kupuje i trazi dusu. Trazi veru u njegov smisao, radi potpunog posvecenja poslu i konkurentskoj borbi. Trazi da se bude deo tima i da se unutar njega sklapaju prijateljstva, posto se tada ljudi vatrenije bore da naprave gazdama profit, a sebi bonus. Na stranu sto ovaj ponudjeni posao, nije cak ni deo proizvodnog kapitalizma, vec virtuelnog, koji se hrani otpatcima sa stolova onih sto imaju previse – prosenje na ulici je hiljadu puta manje licemerno...

U zgradi u kojoj zivim manje od mesec dana, u sanducetu, sacekala me koverta na kojoj je pisalo da je umrli vlasnik stana koji iznajmljujem, dobitnik velike nagrade, a krupnim slovima je istampano da je postarina placena i da je u pitanju velika nagrada. Bacio sam kovertu u smece, zbog cega me je stari deka, sto je usporenim i drhtavim pokretima pokusavao da zatvori svoje sanduce, upitno pogledao, a zatim, gledajuci svoju kovertu istog sadrzaja, upitao sta to sve znaci... “Ma nista, barabe hoce da nas nagovore da kupimo njihove proizvode, a ovamo nam izmisljaju pricu o nagradnoj igri”... “Barabe!” nasmejao sam se i krenuo dalje. Njemu su ispale tri bele koverte, koje sam se brzo sagnuo da uzmem. Tiho je rekao, bojeci se valjda da cu mu oteti koverte - “To je moje...”. Dao sam mu ih i osmehnuo se opet. I on se osmehnuo, staracki izgubljeno, bez snage i bez mnogo nade. Na trenutak, ne znam zbog cega, zid izolacije kao da je oslabio.

Beograd, 7.3.2006