Kolumna - kutak za Mackov trenutak

Polomicu case od kristala i druge crtice iz zivota

Ok, nastavljamo sa serijalom ‘sulude stvari koje sam uradio zbog zaljubljenosti u tu devojku’. Dakle, bilo je to sasvim obicno vece. Okupili smo se kod jedne drugarice, ona je razgledala neku garderobu svercovanu iz Turske, kada se na TVu pojavila reklama za nadolazeci koncert Miroslava Ilica u Areni. Ja sam prokomentarisao nesto u fazonu Miroslav u Areni, zakon, ipak jedna takva velicina to zasluzuje, garant ce to biti jako dobar koncert. I tada se desio taj trenutak. Pogledala me je tim njenim ocima, oh, dobro zna da me taj njen pogled obara, mogu se ja protiviti koliko god hoce, sta god da pozeli njeno je, i usledilo je predlog: Ajde da idemo. Ostale prisutne osobe su samo prokomentarisale: Ma daj, jeste normalni. Halo, govorimo o Miroslavu Ilicu. No, ona je cekala odgovor od mene. I sta sam ja mogao da uradim nego da kazem: pa naravno da cemo da idemo.

Vreme je prolazilo, ja sam pomislio da je ona zaboravila na sve to. I opet tako sedimo svi zajedno nekih desetak dana pred koncert, kada ona rece: i sta cemo sa koncertom Miroslava, jel idemo? U medjuvremenu je uspela da ubedi i te dve drugarice, kolegu i koleginicu sa posla. I sta sam mogao reci osim, pa naravno da idemo. Sve tri su me i dalje sumnjicavo gledale, nekako nisu mogle da zamisle da mene tako nesto interesuje.

Da se ne lazemo, nije da ja nesto slusam Miroslava Ilica, ali sam uvek gajio neki pritajeni rispekt prema tom coveku. I onda sam sebi rekao kada vec nisi otisao na Sinana Sakica, onda ces na Miroslava ici, ali da ona nije zelela da ide, verovatno nikada ne bih ni otisao, sve bi to ostalo samo kao neka zajebancija. Doduse, Miroslav i ja smo i kolege, i on je studirao elektrotehniku, ali je brzo shvatio da kes lezi u estradi te batalio studije jos na prvoj godini, a ja uradio suprotno, raspustio tadasnji svoj bend, koji je taman poceo da ubira plodove slave, i posvetio se nauci. Eh, naivni mali.

I eto nas u mom metalik zelenom autu, svom mirisljavom i sa upravo sredjenim sistemom za grejanje, (odmah krenulo svlacenje) gde jurimo ka Beogradu. Meni je ovo bio prvi dolazak u Arenu, dopala mi se fora za parking sa barkodom karte. Odmah smo naleteli na grupicu koja se opijala i pevala, naravno prvo sto sam pomislio jeste, dobro, ovo je isto kao na svim onim pank koncertima na kojima si bio. Na ulazu sam naravno pistao na onom detektoru na metal, i napravio sam manji zastoj dok nisam utvrdio da je to kopca kaisa. Prostrani WC, ne ceka se red na pisanje, sve je cisto i mirisljavo. Nadjosmo svoja mesta, na svakom sedistu je bio i po program veceri. Lepo, nema sta. Arena se brzo napunila, inace je bila rasprodata, i negde oko 20:10 (pocetak je bio najavljen za 20:00, da li se treba pominjati kolika su kasnjenja na pank koncertima) izlazi On. Arenom se prolamaju ovacije, a on odmah krece sa Polomicu case od kristala. U publici, naravno odmah haos, svi ustaju, pevaju, mrdaju guzama. Bend, koji se sastojao od tridesetak muzicara, svira kao sat, zvuk ubija koliko je dobar, a Miroslav sigurnog glasa. Redja se hit za hitom, a onda prvi gost, tacnije gosca Snezana Djurisic, izlazi peva jednu pesmu zajedno sa Miroslavom, a onda dve svoje. Onda sledeci gost, fudbaler Hristo Stojickov koji u publiku sutira 35 lopti. Inace ovaj koncert je bio proslava 35ogodisnjeg estradnog Miroslavljevog rada. I onda krece set pesama koji me udaraju pravo u glavu: Bili smo drugovi, Vino tocim, a vino ne pijem, Nije zivot jedna zena, Lazu da vreme leci sve, Rastanka se naseg secam, Bozanstvena zeno, Tako mi nedostajes, Tebi. Srce mi se steze, ni sam ne znam kako, ali odjedanput hvatam sebe kako znam gotovo sve stihove, pevam, emocije me preplavljuju. Onda opet gosca, Goca Trzan, pa se iznenada pojavljuje i Djordje Balasevic, sto je bilo iznenadjenje i za samog Miroslava. Ludilo se nastavlja, sada su svi u totalnoj ekstazi, pici se i kolo, snimio sam i manju tucu. Zadnje dve pesme bejahu mali patriotski set, shodno trenutnom raspolozenju u narodu, Srbija je nase blago i Tamo daleko, za vreme trajanja ove poslednje je iz VIP loze izasao i zapevao i predsednik nam drzave zajedno sa ministrom odbrane (doduse ovaj je tu morao biti i po porodicnoj duznosti, jer je isti Miroslaljev zet). Iskreno, mislim da mu to bas i nije trebalo, taj detalj mi je nekako bio jeftin i licno meni je bacio mrlju na celokupan ugodjaj. I tu bese kraj, nekih dva i po sata prodjose jako brzo. Sta mogu reci posle svega, sigurno posle ovoga necu pustati kod kuce Miroslava Ilica, ali su pozitivna energija i emocije koje su kruzile bile dovoljne da se osecam lepo. Mogu samo reci Miroslave svaka ti cast.

Prosle nedelje sam posle vise od godinu dana cekanja najzad dobio svoj ADSL prikljucak, tako da sada uzivam u blagodetima vjecnog interneta – najzad su mi na raspolaganju svi oni pornografski sadrzaji i mogu spletkariti po forumima. Prvih par dana se naravno nisam skidao sa neta, k’o dete sa male kapije, sada sam se vec malo i iskulirao, ali se svaki dan stavi nesto da se skida, tako da sada sve to vise nema nikakvog smisla, gotovo sve je nabavljivo sa par kliktaja misa, stvari se gomilaju, nema vise onog uzbudjenja ko kada sam bio klinac, kada bi se par novih albuma koje sam nabavio vrtelo jako dugo, i kada bi se iscekivalo nesto novo i kada sam se jednostavno bedacio sto jako dugo nisam nabavio neko izdanje.

Nekoliko meni jako bliskih i dragih parova ocekuju dete i mnogo mi je drago zbog toga. Eto, pre neki dan sam vozio Cacu na ultrazvuk i bas sam se nekako lepo osecao.

I na kraju, iskoristicu priliku da vam svima pozelim puno srece i ljubavi u narednoj godini.

Macak