Pauza....

Danas je deseti septembar, i mogu da konstatujem, zanemarajuci nakratko kalendarsku doslednost, da je jos jedno leto proslo... Ocekivanja i nadanja o morskom odmoru u probranom drustvu koja se obicno pocnu sanjati vec dolaskom proleca i ove godine su se izjalovila, pod stegom uvek nedovoljnih finansija i radnih obaveza. No nema potrebe za jadikovanjem – nadolazeca jesen, pored toga sto ce rashladiti glavu, takodje ce, kao i svake godine posejati nove planove za sledecu godinu.

Letnji period se poklopio i sa pauzom na PJM blogu, sto moze da se pripise delom velikim vrucinama koje su harale u predugim periodima, delom raznoraznim drugim obavezama, delom nedostatku inspiracije. Kakogod, blog postoji vec godinu i po dana, i cini mi se da prethodne teme, recenzije i tekstovi, cine jednu celinu, koja stoji za sebe – toj celini nemam mnogo sta da dodam, osim zelje da zapocnem sve ispocetka, ali na drugacijim osnovama. Mozda se sa ovom zeljom poklopi i izrada sajta 'Burevestnik' koja se ocekivano oduzila – ne bi bilo lose, trenutno mi prolazi kroz glavu, tamo nastaviti deo tematike kojom se bavio i ovaj blog, samo bez potrebe da se stvari posmatraju kroz prizmu najdraze mi pank subkulture. Jeste, sam naziv 'Pank je mrtav', je moj sarkastican, ali dobronameran pokusaj da ostavim pozitivan doprinos sceni koja cesto gubi svoj smer, ponesana kako cinizmom, tako i razlicitim infantilnostima i narcistickim, samodovoljnim zatvorenostima u sebe samu. Pank jeste postao prica za sebe, ali van nje lezi jos veci i uzbudljiviji svet – velika je steta zatvarati oci pred tim izazovom i bezati u sumornu predvidljivost pracenja bendova, scenskih traceva i scenske politike.

A sta se desava u tom spoljasnjem svetu? Nista dobro, rekao bih. Putovao sam ovog leta dva puta u Bosnu, tokom prvog ulaska u Republiku Srpsku, u autobusu sam slusao pregled vesti na jednoj od lokalnih radio stanica. Pola priloga bilo je na jedan ili drugi nacin povezano sa izjavama kojekakvih vladika, a druga polovina bila je posvecena nacionalnim samoodbranama od stvarnih i izmisljenih napada. Sve spremno za novi rat. U Srbiji se i dalje mastari o Kosovu, spremaju se i novi izbori, cena rastu, povrce i voce na beogradskim pijacama nije bas jeftino, a zvanican stav je da inflacija ako bude i veca, nece se oteti kontroli. Bas lepo. Grcku su zahvatili, kako je to stampa volela da prikazuje bombasticnim naslovima, biblijski pozari, a u Rusiji su neonacisti, sa obicnog ubijanja “aktivista, anarhista i drugih domacih izdajnika”, presli na odsecanja glava i prikazivanje ovih scena putem interneta. U Evropi desnica vec godinama jaca, zatvaraju se nekada autonomni centri koji su sluzili kao alternative kako kapitalistickoj ekonomiji, tako i zvanicnom sistemu vrednosti obicno sakrivenom iza reci kao sto su Drzava, Vojska, Crkva, bla, bla... Klimatske promene polako postaju nesto sto se prihvata kao neminovnost razvoja kapitalizma, a dok rade erkondisni, ne razmatraju se ozbiljno radikalni predlozi za smanjenje zagadjenja i unistenja planete. Valjda je zvanicna deviza danas – “Ako vec propadamo, daj da se pravimo da je sve okej”. Nije okej. I verovatno nece ni biti.

Izasao je u letnjim mesecima, najzad, i nulti broj casopisa Kontrapunkt Reloaded. Nestrpljivo sam to cekao, i najzad je tu – naravno, nije savrseno, ostavlja dosta prostora za razvijanje svog sadrzaja i bavljenja nama aktuelnim temama, ali opet, mogu reci da je u pitanju zanimljivo, informativno i inteligentno stivo, poprilicno nabijeno andergraund duhom iz koga je poniklo. Reklama je u postu nize.

I u ovom letnjem periodu su se citale knjige, kao i slusala muzika. Od knjiga izdvojio bih sjajnu Orvelovu “Kataloniji u cast” u kojoj Orvel opisuje svoje iskustvo iz Spanskog gradjanskog rata; zatim tu je i knjiga od Ursule Legvin “Covek praznih saka” - ona je poznata SF knjizevnica, sklona liberterskim idejama, koja u pomenutoj knjizi prikazuje futuristicku planetu podeljenu u drzavu kapitalizma i drzavu autoritarnog komunizma, kao i mesec iznad ove planete naseljen anarhistima/kinjama. Ima bas dobrih misli i zapazanja - u neku ruku zanimljivije stivo od izvikanih “1984”-e i “Vrlog novog sveta”... Opet sam se uhvatio Niceovog “Tako je govorio Zaratustra”, no o tome planiram malo detaljniji tekst da napisem. Uprkos brojim stamparskim i gramatickim greskama prevoda, sjajan stil pisanja i strastvenost koja, mene bar, ne moze ostaviti ravnodusnim. Citao sam jos ponesto napreskokce, Platonovu “Drzavu”, “Nadzirati i kaznjavati” od Fukoa, ali nisam uspeo da ih povezem u celinu. Veceras cu nastaviti sa Fukoom. A muzika? Podstaknut predlogom Axegrindera, nabavio sam tri promo pesme pozeskog benda HellBack i skroz se primio. Fina produkcija, metalski rifovi i pank energija, na tragu Extinction of Mankind, His Hero is Gone, pa cak mozda malo i Tragedy-a, s tim sto je tesko ovako porediti sa drugim bendovima posto se svaka pesma razlikuje... Uprkos ovim slicnostima, tu je pecat kreativnosti koji pesmama daje dusu... Meni je favorit 'Najprljavija igra (zivot)', koja opet pokazuje koliko je bolje pevati na ovom nasem, balkanskom, jeziku... Pokusavao sam slusati kompilaciju posvecenu Pankrtima - i pored toga sto Pankrte volim, kompilaciju nisam uspeo poslusati do kraja... Inace na kompilaciji ucestvuje i mutantni rok bend Ritam Nereda, sklon desnicarskim idejama i muzickom biznisu. Obradili su, avaj, pesmu 'Anarhist'. Prvi put sam poslusao puljanske grindere Bolesno Grinje. U pitanju je EP iz 2006, pod nazivom “1 mozak”. Prsti energija na sve strane, za ljubitelje crust/grinda pravi slatkis. Imaju dobre aranzmane, ali sve je u granicama zanra, sto meni u ovom trenutku ne lezi. Ima i obrada Discharge-a. Mada, povuci-potegni, Leonarda Cohena sam slusao najvise u prethodnom periodu, koji brije malo drugacije...

Bilo je i koncerata. Tokom boravka u Bosni, otisao sam na festival “Ex-Yu Rocks”, koji se odrzavao u Krupi na Vrbasu... Ukoliko se pitate gde je to, reci cu vam da je u blizni Banja Luke. Tamo sam pogledao svakakve “umetnike”, a od bendova interesantnih pankerskoj populaciji izdvojicu Six Pack i Majke. Koncert Six Packa bio je... mislim da je 'otuzan' prava rec. Iako uvezbani, ono sto su oni to vece ponudili bila je takva tezga, koja ne da nije pank, ili rok, vec je najprizemniji pop, koji se iscrpljuje u sopstvenoj pitkosti. Pola repertoara je zasnovano na obradama (Riblja Corba, Bajaga...) pesama koje svi znaju i uz koje mogu da plesu – zatim klasicno pozivanje “Gore ruke!” i slicne gluposti, sve sa pozivanjem publike da ne smeta redarima i ne penje sa na binu... Prazno do srzi. Zato su Majke otprasile sve u sesnajst. Smekerske rokerske solaze, Baretov opusten kontakt sa publikom, bez pretenzije na harizmaticost (za razliku od Six Packa), ali bas zbog toga harizmatican, mozga toliko sprzenog da ne moze ni jednu recenicu sastaviti kako treba, ali opet to sto uspe da kaze zvuci simpaticno - “Sta? Sta? Rokenrol? Ma znate vi sta je rokonerol? Rokenrol je go kurac!”... Nisam ja neki fan Majki, ali dobra svirka je dobra svirka. Ta noc je bila hladna, verovatno i zbog Vrbasa koji se nalazio u blizini, pa smo pred kraj otisli.

Dooshan mi je poslao materijali koji je pre nekih sest-sedam godina skupljao za svoj fanzin - ima tu svakakvih intervjua, ono najzanimljivije cu da nakacim ovde, kada ih pregledam i procitam... Tu su Outcold, Kill the Man Who Question (ako se ne varam), MC4, i tako dalje, no videcu sta ja najbolje... To cu ovih dana da nakocim pa budite u toku...

I za kraj, Hajdeger je hteo da da doprinos ovom blogu svojim recenzijeama Darkest Hour-a, Wolfbrigade-a i Today's Overdose - uprkos mojoj skepsi, inisistirao je da ce ih napisati i poslati. Mozete da ih procitate ispod ove recenice:

.

Eto toliko, za sada, odjebite matore pankere i slusajte The Clash.