U secanje na 'Atomski mrav'...

(Intervjui su cesto dosadni i nezanimljivi, a bogami i glupi, iako im papir, nazalost, zna dati na tezini. Kao sto sam napisao u prethodnom postu, Dooshan mi je prebacio neobjavljeni materijal za treci broj svog fanzina Atomski mrav, i sada ja vama ovde ostavljam deo intervjua koji se trebao naci u tom broju. Videcete i sami hoce li vas nesto tu zainteresovati, meni licno su Kill the Man Who Question bili interesantni, ovo ostalo sam samo preleteo pogledom - verovatno cu pazljivije procitati, nakon sto zakacim na blog. MC4 iako volim, necu zakaciti jer u tom 'vjuu nista nije receno. Jos da kazem da su svi intervjui radjeni pre nekih sest, sedam godina. Vreme ne deluje na pank, i dalje se slusaju isti bendovi i vrte iste price. Uzivajte!

BETTERCORE (Pitanja Dooshan, odgovori Maarten)

P: Kad se prica o predvidljivim tekstovima, da li ti nekada smeta da pises o necemu sto je vec toliko puta ponovljeno (protiv seksizma, rasizma, nacionalnog ponosa, npr.) - zelis li ponekad da pises nesto drugacije i da li mislis da su neki klinci pod losim uticajem ovakvih tekstova posto neki od njih ih apsolutno prihvataju, cak i ne razmisljaju mnogo o njima, samo postaju kvazi-pozitivni ljudi koji mrze sve ono protiv cega peva njihov omiljeni bend.

O: Pretpostavljam da ima mnogo pesama protiv rasizma npr., ali to je zato sto je to i dalje aktuelna tema (iako je to tuzno).Mozda ce ljudi koji su bili mnogo godina ukljuceni u hardkor i dalje razmisljati isto kao i mi i takodje se boriti protiv ovoga, ali takodje postoje i klinci na koncertima koji imaju 15 ili 16 godina i mislim da je njima dobro govoriti o rasizmu. Ili o bilo cemu slicnom. Edukacija na koncertima je jako vazna. Zato mi i objasnjavamo nase tekstove i donosimo flajere.

P: Da li mislis da je power-viloence/crust/stari brzi hardkor postao novi trend (bio sam na sajtu benda koji ima istu muziku kao Charles Bronson, iste tekstove, iste smesne i dugacke naslove pesama, npr.) i sta mislis o tome?
Trash je izgleda postao popularan, mada je to ovde u Holandiji vec u opadanju. Mnogo klinaca ja danas u bendovima tipa 'Orchid; 'shikari' '12hourturn', vise kao neki emo. No mi dalje dosta sviramo.Svaki pokret ima svoje trenodove pa tako i hardkor scena. Zaista ne obracam mnogo paznje na to.

P:Sta prvo pomislis kada neko kaze Bettercore? Koliko ti prihvatas tekstove koje neko drugi u bendu napise?

Prvo sto ljudi pomisle kada cuju “Bettercore” je 'vrlo haotican bend', sa hiperaktivnim clanovima, “razbijackim” koncertima, ali pre svega, da je Bettercore bend koji ima sta da kaze. O tekstovima: pevac pise tekstove. Ali mi, kao bend, stojimo iza njih. Zato sto obradjuju teme sa kojima svi imamo vezu, i za koje znamo sta osecamo i mislimo.

BLOODPACT (Pitanja Dooshan, odgovri Andy)

P: Prvo mi reci kad i kako si uleteo u hc, kako ti je to tad uticalo na život. Bilo bi fino kad bi odgovorio u više detalja.

O: Bio sam otuđeni izgubljeni 13-godišnjak, a zvuk, bes i underground stil su me pogodili baš kako treba, i nisam se osećao više tako usamljeno i sjebano. Snimio sam par stvari od druga iz škole, moja prva kaseta imala je dva Misfits albuma, prvi album Suicidal Tendencies i dve pesme 7 Seconds, što mi je ostalo omiljeno do danas. Mislim da se i dalje poistovećujem sa tim osećajem, nikad nisam postao ‘normalan’. U suštini, sve više sam posvećen življenju života na način na koji ja hoću, a hardcore, muzika i diy zajednica me ohrabruju u tome.
Govoreći o sebi, prvo sam prokleto želeo da promenim sve te glupe ljude oko sebe, a sad mi je hardcore više izražavanje sebe bez velikih pokušaja da nekog prosvetlim. Voleo bih da se ljudi mogu promeniti, ali ako ne mogu, koga je briga.

P: Da li se i dalje trudiš da učiniš ljude da misle i promene nešto?

O: Da, i dalje pokušavam. Ne mogu samo da sedim i jedem govna, society drives me crazy. Pa ovo je dranje i vrištanje i izbacivanje toga, ali sa razlogom iza sve te buke. Naravno da ima ljudi koji se neće sad promeniti... ali moramo svi da shvatimo da smo samo jedan od šest milijardi širom sveta, ne možemo sve sami promeniti. Što ne znači da ne bi trebalo da se trudimo.

P: Kako je Bloodpact u stvari nastao, ko je u bendu?

O: Annie svira bas, ja pevam i svirao sam gitaru na par snimaka, mi smo bili u bendu od početka. John je bio prvi gitarista, skoro je napustio bend jer se preselio dosta daleko i počeo da svira metal u bendu The Plague. On je zamenjen našim super drugarima Mike-om i Patom, koji su bili u bendu Next2Nothing, a sad su takođe i u bendu Premonitions of War, koji je totalno razarajuć, kao mešavina Coalesce i His Hero Is Gone sa pesmama od jednog minuta. Naš prvi bubnjar, Dustin, takođe je bio u N2N i sad je u Premonitions of War. Izašao je pre godinu i po dana, i Adam je svirao bubnjeve. Kad je Adam povredio koleno, Dustin se vratio. Bloodpact je nastao jer smo John i ja hteli da napravimo noisy straight edge thrash band sa ‘odjebi ili umri’ stavom. Ideja je otad malo sazrela (ah, pa nije trebalo...-dule).

P: Šta misliš o Descendents?
O: Bili su dobri (Annie bi rekla sjajni, ona ih obožava). Čudno mi je da vidim da ih ljudi sad nazivaju pop punk... Upao sam u hardcore 1989-e, i nije bilo pop punka, the Descendents su bili smatrani hardcore bendom sa malo drugačijim zvukom, kao Bad Religion, te i dalje razmišljam tako. Voleo bih da postoji više različitosti i individualnosti u hardkoru.

P:Koji su bendovi najviše uticali na tebe i tvoj život?

O: 7 Seconds, Minor Threat, Suicidal Tendencies... Ti bendovi su definisali moje rane teenage godine i ohrabrili me da ne dopustim da me debili čine potištenim. Takođe su me ohrabrili da ne moram biti seksistički pijani nabadač da bi se uklopio, i da je skroz u redu biti sjeban iznutra. Posle toga sam video Chokehold dosta puta, i voleo sam taj bend. Onda su mi najvažniji bili Catharsis u vremenu kad je ‘Samsara’ izašla, to je bilo kao gledati svet u drugačijem svetlu. Sve sam istražio, i postao još ambiciozniji. Left For Dead bili su sledeći bend koji je imao važan uticaj na mene, pokazali su mi da možeš svirati brzo i reći svima da odjebu, a i dalje biti zaista inteligentan bend.

P: U kojim delovima hardcorea najviše uživaš?

O: To se menja... volim da sviram koncerte, pričam između pesama, i volim adrenalin i buku. Super mi je što sam deo internacionalne diy zajednice. Viđam ljude iz celog sveta, upoznajem ljude putovanjima i pronalazim da imamo gomilu zajedničkih stvari. I dalje slušam muziku konstantno kući ili u kolima... te mogu izabrati jednu stvar od ove tri.

P: Kako pišeš tekstove?

O: Uvek sam besan zbog nečega i ideje mi lete glavom, i kad imam dovoljno dobar stih zapišem ga. Ne mogu samo da sednem i pišem na komandu, moram biti inspirisan.

P: Zbog čega si bio otuđen? Devojčice te nisu volele, školske face su te podjebavale? Problemi u porodici?

O: Bio sam siromašniji od većine klinaca u mojoj školi, te nisam imao modernu odeću i veliku kuću (jadni mališa - kuc). I nakon nekog vremena shvatio sam da je ono za šta je zainteresovana većina ljudi najobičnija glupost, i da me ne zanima igranje njihovih igara. Moje samopouzdanje je bilo malo pomereno kad sam dobio naočare. Delom zbog toga što sam s njima glupo izgledao, a delom zbog toga što zbog njih nisam smeo da ulazim u tuče kojih je puno kad si mali. Te nisam bio hrabar kao pre. Ovo sad sve izgleda tako bezveze....

P: Kako si postao straightedge, zbog čega? Šta misliš o modernom poimanju sXe? Mislim da je bilo sve mnogo bolje i iskrenije u eri Minor threat.

O: Da... srećom, Minor Threat i 7 Seconds su bili oni koji su to definisali za mene. Stvarno ne shvatam trenutni mainstream koncept strejt edža, mrzim celu omladinsku konzumersku demografiju u koju se pretvorio (prevod nije baš najsretniji, sorry-kuc). Prvo sam ušao u to ne bi li se odbranio kad bi me ljudi nudili da pijem, a onda sam shvatio gledajući ljude oko sebe da ni ne želim da budem deo toga. Ako nisi mogao da provališ iz tri pesme koje smo o tome napisali, zaista mrzim pušenje. Dim sjebava moje disanje za ceo naredni dan. To je tako besciljno. Svejedno, držim se ovog stila života delom iz navike, delom jer ne želim da trošim vreme na takve distrakcije. To shvatam kao izazov za moju kreativnost da nađem zabavu bez napijanja ili čega već.

P: Koliko si bio zadovoljan svojim roditeljima i oni tobom? Zašto misliš da je većina starijih ljudi sjebana?

O: Super se slažem sa tatom, on je uradio stvarno dobar posao u mom podizanju. Moja mama je bila neverovatna osoba, ali je umrla od raka kad sam bio mali. Druga žena mog tate i ja smo imali naših razlika, ali se sad slažemo pošto živimo daleko jedni od drugih. Mislim da moj tata shvata sve što radim, dobio sam svoje anarhističke tendencije od njega, što moju maćehu dovodi do ludila. Ne znam šta si mislio kad si rekao da je većina starijih ljudi sjebana?

P: Koliko imaš godina, šta radiš sem benda?

O: U Julu ću imati 25. Deluje prokleto staro! Ali pošto je moj život krenuo neuobičajenim tokom, nemam normalne oznake starosti, kao karijeru ili brak. Pored dva benda (sviram gitaru u Ruination), vodim izdavačku kuću i mailorder, igram se s mojim kucama, pomažem Annie u njenom radu (pravi video igrice, bavim se njihovim porudžbinama), igram i sam neke igrice, vežbam pet noći nedeljno... prilično sam zauzet.

P: Šta te čini najviše srećnim/tužnim?
O: Srećan sam kad imam dobar trening... Ili kad slušam Iron Maiden singliće. Ili kad osećam da radim teške poslove i završavam ih kako treba. Dosta sam rastrojen i trošim vreme na sve i svašta. To me dosta pogađa. Tužan sam kad osećam da ne mogu komunicirati sa bliskim ljudima i naši odnosi pate.

P: Kako ti se 7 seconds sada čine?

O: Ne razmišljam preterano o njima... Više bih razmišljao o tome kakvi su bili od recimo 1980 do 1986. Gledao sam ih prošle jeseni i Kevin mi je bio suviše "Yeah! Hardcore!" za nekog ko je proveo poslednjih deset godina svirajući meke stvari. Ali štagod, mogu raditi šta žele, pretpostavljam. Više sam zainteresovan za nove bendove koji imaju duh koji su oni nekad imali.

P: Tvoje mišljenje o patriotizmu? Ljudi obično odvajaju patriotizam, nacionalizam i šouvinizam, ali mi je to sve bezveze i tupavo.

O: Da, ja kažem da nema potrebe ni za čim od toga. To je nešto za neobrazovane ljude koji ne shvataju svoje mesto u svetu i toga se drže ne bi li se osećali jačim i važnijim. Jednostavno me nije briga. Moja porodica dolazi iz Nemačke, osećam više veze sa tim nego sa time da sam Amerikanac jer je to moja porodica. Ali ne kao neki ponos, već samo kao istoriju i klasifikaciju. Ne shvatam nacionalni ponos. Mislim da ponos u suštini vodi lenjosti i kratkovidosti. Ne trošim mnogo vremena na to. Ali za lenje debile, super je osećaj kad SAD bombarduju Irak, kao da je njihov omiljeni fudbalski klub pobedio. Za to vreme ništa ne rade sem što su pijuni za one na vlasti, to je sve sjebano.

P: Šta tvoji non-hardcore prijatelji misle o tvom bendu i svemu što radiš? Kako ljudi koje upoznaješ reagju kad ima kažeš npr. ‘o ja sviram u hardkor bendu, pevamo o tome i tome itd’ ?

O: Ne pričam o tome mnogo... Mislim da sam na neki način stidljiv i u startu van svakog društva, te ako nabijaš ljudima na nos da ne piješ, ne jedeš meso, ili ne veruješ u boga i otadžbinu, to te stavlja u još udaljeniju poziciju. Pričam o tim stvarima kad se o tome priča, ali ne vijorim zastavu non-stop. Ljudi vide bend kao nešto novo, ali ne shvataju da sami pravimo svirke i izdajemo ploče preko drugara. Trebalo bi da objasnim na neki način DIY etiku ljudima, to je dosta važno.

P: Zašto misliš da se većina ljudi/bendova koji su bili hardcore i imali super duh i iskrenost nekad kasnije uklope u sve to s čim se nisu slagali, poput Civa, Ray Cappoa, Descendentsa bla bla i idu u totalne suporotnosti u odnosu na ono što su nekad bili?

O: Kad god neko ima ekstreman stav povodom nečega, klatno se obično okrene na drugu stranu vremenom, te je očekivano za ljude koji se stavljaju na najviši pijedestal da najdublje padaju. To zaista nije moj problem, ne znam nikog od njih lično ili tako nešto, i više brinem o mojim prijateljima. Ima mnogo važnijih stvari nego brinuti o tripovima rok zvezda.

P:Da li si religiozan? Zbog čega misliš da su ljudi toliko ludi za religijom? Npr, ako kažeš nešto iole protiv toga, spremni su da te ubiju ne bili je odbranili, i mnogi se toga drže totalno nesvesno (ne znaju čak ni razloge).

O: Nisam religiozan. Mehurić je za mene pukao kad sam bio dosta mlađi i pitao sam se zašto za grčke mitove kažu da su lažni, a hrišćanstvo nije... To nimalo ne dopire do mene. Pretpostavljam da to nudi komfor i razloge konfuznom postojanju na zemlji... To dopušta da ljudi zaborave na logiku i konradikcije u svetu oko njih. Sposobno da privuče ekstremne ljude i izazove ekstremne reakcije. Pretpostavljam da više volim da se sam potrudim oko nekih stvari, pa sam zadovoljan time što shvatam moje razloge zbog kojih sam živ.

P: Kako ti se dopao intervju? O čemu voliš da budeš priupitan, šta bi pitao nekog kad bi radio intervju? Reci mi takođe nešto za kraj ili štagod...

O: Definitivno mi se svideo. Izgleda da su mi interesantnija pitanja koja mi šalju ljudi iz Istočne Evrope ili Brazila, verovatno su ljudi tu više naviknuti izazovima nego u prigradskoj Americi. Volim da me pitaju o mojim kucama, mnogo ih volim. Da sam ja radio intervju, pitao bih da li misle da je idealizam omladine samo prelaz između detinjstva (kad misle da su centar sveta) i odraslosti (kad prihvataju da su jedinka u 6 milijardi ljudi), ili je gubitak idealizma samo cena koju ti okolina/svet naplaćuje.

COPS AND ROBBERS (Pitanja i uvod Dooshan)

Jedan od mnogih bendova novog vala (revival-a) matorog hc-a tipa N.Approach / Slapshot. Mislio sam da su vredni razgovora, epilog sledi:

P: Pošto ne znam ništa o bendu, uputi me.

Tom: Cops and Robbers su Micah koji peva, Jaye na bassu, Josh svira gitaru i ja (Tomica) lupam bubnjeve. Počeli smo pre neke dve godine, Micah (Mika) i ja smo bili zajedno pre toga u bendu Pinkerton Thugs koji je bio politički street punk. Uvek smo pričali o formiranju hardcore benda jer u našem kraju (new england) su svi bendovi bili street punk i zato što smo obojica ušli u pank preko oldschool bendova poput DRI i Minor Threat. Plus Boston ima dugu hardcore tradiciju (tradicionalisti fuj-kuc), ali ovih dana je uglavnom preuzeta od strane youth crew i jaki-momci-style hardcore bendova. Pa, Micah i ja smo napravili par pesama, naš drug Adam je hteo da svira gitaru i to smo bili mi u početku. Vežbali smo jako dugo i odlučili da uskoro i sviramo, te je u bend došao Jaye kao basista i izdali smo ploču za ADD records.

Posle izlaska albuma, Adam je imao nekih problema sa rukom, plus je izgubio zainteresovanost te ga menja ex Poor Excuse gitarista Joshzilla i tako i trenutno stvari stoje.

P: Pomenuo si te youth crew i tuff-guy bendove kojih je gomila. Po meni su Revelation, Bulldog i FAT records stvorili nešto kao “hardcore” trend, možeš samo čuti nove youthcrew, melodika i emo/metal bendove. Imaš nešto da kažeš povodom toga?

Tom: Pa youthcrew je i dalje prilično veliki, cela ta strejtedž scena. Ne kao što je nekad bila, jer je dosta tih likova počelo da svira mod/emo rock. Dosta metal bendova je nestalo ili otišlo na emptivi. Baš sam pre neki dan gledao spot Snapcase. Čak je Bulldog (victory - kuc.) počeo da uzima drugačije bendove, punk i emo. Revelation takodje. FAT nikad nisam smatrao hardcore kućom. Mislim da old style hardcore bendovi ostaju underground jer imaju DIY ideale. Drago mi je, jer nikad nisam voleo metal/emo, a ni youthcrew bendove ništa posebno, iako mi se neki sviđaju. Postoji sad i dosta old style hardcore bendova koji su prilično veliki tipa Kill Your Idols. Skoro sam gledao 7 seconds i bili su prokleto dobri.

Micah: Pre par godina nas dva drugara smo pričali o formiranju oldschool hc benda...zaista ih nije bilo puno tada. “Hardcore” je bio popularan, ali je više zvučio kao hevi metal za debile. Godinu dana kasnije ja sam osnovao Cops and robbers, a moj drug A poor excuse. Mislim da pravi hardcore pravi veliki comeback. Samo u Masačusetsu su Poor excuse, Last in line, Fit for abuse, Down but not out, Out cold, American nightmare... koji su po mom mišljenju jedni od najboljih hardcore bendova ikad.

P: Kakvu bi scenu želeli da vidite, koliko ste zadovoljni svojom?

Tom: Boston ima dosta muzike bez obzira šta ti se sviđa, posebno super punk/hc scenu. Ali nema prostora za koncerte. Kirija vrtoglavo leti u vis i svi all ages klubovi su pozatvarani. Postoji samo gomila rock klubova koji bi organizovali samo svirke za punoletne, pošto rave stvara profit, ne rock n roll. Sve DIY dvorane crkvi (?!) su zatvorila vrata pankerima jer su ih klinci uništavali. Te ovde imaš retko neki 18+ koncert ili putuješ sat vremena kolima na svirku. Youthcrew hc scena i punk/old style hc scena su prilično odvojene, i nikog nije briga.

P:Kako pišeš pesme? Da li misli u trenutku prenosiš na papir ili je to duži proces?

Micah: Pesma obično počinje gitarskim rifom... ako ga dovoljno dugo sviram dobijam jasan koncept za tekstove s obzirom na to kako melodija utiče na moja osećanja.

P: O čemu je “Desensitized”?

Micah: Pa, skoro svaka pesma na EP-u je o istoj stvari: o borbama koje svi imamo sa našim emocijama... apatija, očaj, paranoja, mržnja itd. Ponekad se osećaš kao da su te satrle u ćošak. O tome je i “Desensitized”.

P: Šta bi promenio u prosečnom Amerikancu, koliko misliš da se iskačeš iz tog nekog kalupa?

Tom: Ovo je malo teže...pošto zaista nikad nisam putovao van SAD, ali mislim da bih promenio činjenicu da u SAD ima najviše ubistava i nasilnih zločina. Čini mi se da evropske zemlje takođe više brinu o siromašnima i nesrećnima... Sem toga, ovde je pretty cool I guess.

Micah: Voleo bih da prosečni Amerikanac ima više obzira. Mislim da kad bi nas u školi učili da sarađujemo, a ne da se takmičimo, bili bi dosta srećniji. Ne mislim da se mnogo razlikujem od prosečnog Jenkija, mogu biti prilično mrzovoljan takođe. Ali prilično sam regularan momak, ponašam se normalno, izgledam normalno.

P: Koja misliš da je razlika između ličnih tekstova i tekstova uperenih na menjanje/kritikovanje okoline? Da li su ti od iste vrednosti kad pevaš?

Tom: Ovo je više za Miku, ali odgovoriću i ja... Micah i ja smo bili u Pinkerton Thugs koji su bili politički bend, a Cops and robbers su više personal politics, štagod... Volim i jedne i druge bendove, od onih poput Conflict do Minor Threat.. Obe vrste imaju istu agresivnost i bunt u sebi. Mislim da je pevanje o politici bez potpunog razumevanja iste glupo, te da bi trebalo da pevaš nešto u vezi čega si siguran. Dakle, meni su od iste vrednosti i politički i lični tekstovi, dok god su iskreni i nose nešto posebno.

Micah: Moj stari bend Pinkerton Thugs bio je veoma veoma political (ne znam da li ovo treba prevoditi politički, pošto je meni taj izraz jako glup - kuc). Skoro svaka pesma bila je poziv na pobunu neke vrste. Ne moram ni da spominjem da sam se uskoro osećao kao da ponavljam sebe. Mislim da je pisanje ličnih tekstove dosta izazovnije... teže je izraziti sirove emocije nego pisati o vladi. Bar za mene. Mislim da su to različite vrednosti. Imam neke jako čvrste stavove, ali niko ne voli da mu propovedaš. Rekao bih da sam prestao da pišem političke tekstove kad je moj optimizam bio ubijen gorčinom i prezirom prema svetu. Za neko vreme osećao sam se kao što sam se osećao u srednjoj školi... a teško je želeti da spaseš svet kad si nesrećna osoba.

P: Koja ti je omiljena pesma na albumu i zašto?

Tom: Tough one.. prvo su "Face To Face" i "Liar" bili moji favoriti, a sad sve više "Lost Cause"... ko zna... Sve pesme na predstojećem albumu će ih oduvati u svakom slučaju.

Micah: Verovatno Desensitized... mislim da je ta pesma ispala dosta bolja od ostalih.

P: Koji bendovi su imali najveći uticaj na tvoj život?

Tom: Uuu, pa za mene... rek’o bih Minor Threat, 7 Seconds, SSD, DYS, DRI, The Clash, Conflict, Code 13, Dead Kennedys, Slapshot, Discharge, itd. Neki lokalni koji su značajni takođe su The Trouble, Fit For Abuse, Last in Line, The Unseen, i moj stari bend Pinkerton Thugs (priključio sam im se kad su već postojali, pa sam bio više fan nego član)

Micah: Iskreno, to su bendovi kao American nightmare, Out cold ili Last in line. Ljudi zaboravljaju da su uobičajeno najviše pod uticajem onima s kojim se druže.

P: Šta ti predstavlja hardcore? Koja je najbolja stvar koju je hardcore uradio za tebe?

Tom: Tough one. Pa poenta svega je da se zabavljaš, radiš šta hoćeš, kažeš “fuck you” ostatku društva, to je to. Najbolja stvar koju mi je hardcorepunk doneo su gomila sjajnih ljudi i bendova.

Micah: Samo uživam u tome, volim moć i agresivnost... Mislim da fini ljudi ponekad slušaju besnu muziku isto kao što srećni ljudi ponekad slušaju tužnu muziku.

P: Zašto FAT nije hardcore label za tebe?

Tom: Pa nije. Izdaje pop punk bendove. Bio bi hardcore kad bi imao neki bend koji nije ispeglano poppy sranje. Znam da imaju Avail, koji su super, ali nije to to.

P: Šta radiš kad si neraspoložen?

Tom: Mislim da zavisi od situacije. Samo se trudim da gledam na svetlije strane stvari, i radim nešto da ne razmišljam o tome. Slušam muziku, igram igrice itd.

Micah: Pa, ništa neuobičajeno, telefoniram puno, slušam muziku, pišem pesme... jako često menjam raspoloženje, ne znam zašto. Takođe sam jako opsesivan, borim se sa dosta stvari u glavi... ali mislim da su svi ljudi takvi donekle.

P: Kako se tebi sviđaju Mikini tekstovi? Da li bi mogao da napišeš nešto slično?

Tom: Aaaa, dooobri su... kontam ih. Da ih ja pišem, bilo bi problema hehe

P: Šta misliš o 7 seconds sad? Video sam fotke sa skore turneje i ličili su mi na neki trendy buđavi bend sa onim plavim kosicama i kompletnim outfitom.

Tom: 7 seconds su bili iznenađujuće dobri. Naravno da izgledaju skroz pomodno, ali matori su, ne možeš ih okriviti (?-kuc). Plus su sa zapadne obale, za to ih možeš okriviti hehe (this is boston, fuck LA?-kuc). Novi album im nije nešto preteran, ali koji classic bend još izdaje dobre ploče? Bussiness su uradili jednu, i to je sve što mi pada na pamet... Nove stvari 7 seconds su dosta bolje od njihove R.E.M-ripoff faze iz kasnih 80-ih...

P: Recite mi nešto o vašem novom albumu...

Tom: Izlazi za Bridge 9 records, što je ovde prilično velik label, pa smo malo uzbuđeni. Imamo gomilu novih stvari koje su dosta bolje od starih. Jedva čekam turneju nakon izlaska novog albuma.

Micah: Pa...imamo novog gitaroša Josha iz A poor excuse... i on je pakleni svirač, te očekujte više solaža. Pored toga nema nekih većih razlika, dosta ovih pesama je trebalo biti na prvom albumu... možda su besnije, više lične? Videćemo, još nije izašlo.

P: Možeš li reći da si srećna osoba?

Micah: Generalno, ne, nisam veoma srećan. Umem da budem zaista negativan i antagonističan i gorak. I osećam se dosta usamljeno. Ali prijatelji me čine srećnim, muzika me čini srećnim. Veoma sam srećan što sam upoznao sve te sjajne ljude preko muzike.

P: Koje su druge stvari koje te čine pozitivnim? Ne misliš li da bi trebalo da tu bude nešto više od hardcorea?

Micah: U suštini jedva i slušam hardcore, gomila starih stvari i bendova mojih prijatelja su u tome. Najviše slušam rock n roll, blues, country, rockabilly. Svi u Cops and robbers su takođe u drugačijim stvarima; Jaye je u surf bendu i Josh svira u Stones/Creedence-style rock n roll bendu. Takođe me dosta zanimaju kola, i pecanje, dosta pecam. Farbam kuće da bih preživeo.

P: Misliš li da hardcore može biti iluzija kao i svaka druga stvar?

Micah: Apsolutno. Kids take this shit way too seriously. Volim muziku ali mrzim dogmu.

P: E a nešto za kraj?

Micah: Pa, dolazimo u Evropu verovatno, te ćemo ostati u kontaktu. Nešto za kraj? Ako si ovoliko zaluđen za američkim hardkorom, baš si kul. Ima dosta sjajnih bendova ovih dana, neki su možda bolji nego išta dosad. Keep circle pitting.

KILL THE MAN WHO QUESTIONS (Pitanja Dooshan, odgovor Mike)

P: Čime se baviš pored benda? Kako si izabrao svoju profesiju, da li je to nešto što obožavaš da radiš?

Imam sreće. Imam posao koji je zabavno raditi svaki dan i u kom uživam. Ja sam urednik nacionalnog nezavisnog muzičkog magazina. Išao sam u školu za novinarstvo, te pretpostavljam da sam na neki način ovo ja ‘koji uspevam’. Ne želim raditi samo u muzičkom žurnalizmu naravno. Mislim da je pisanje o muzici, u pro-profit magazinu obično jako plitko. To je sve deo muzičke industrije, ili se bar trudi da se poveže sa ljudima/bendovima/kućama/oglašavačima koji rade u mainstream industriji. To mi je dosadno i nije nešto čemu bih posvetio svoj život. Vole bih da radim posao u odnosima sa javnošću i da pišem za non-profit grupu koja se bavi nečim što mi je važno. Dosad nisam našao takav posao.

P: Misliš li da postoji mogućnost da tvoje zanimanje ne mora biti nešto što te toliko interesuje, ali ti je na primer super sa ljudima sa kojim radiš, i to te ispunjava. Mora li profesija biti nešto tako presudno za život?

O: Tvoj posao ti je bitan u životu onoliko koliko ti to želiš. Mnogi ljudi ne brinu uopšte o onom čime se bave, mnogi ljudi mrze svoje profesije i ono što rade iz dana u dan. Imaju nešto drugo što ih drži i što im je važno, npr. njihove porodice, hobi, umetnost, muziku, štagod. Ali tvoj posao će ti u Americi oduzeti dosta vremena, sem ako nisi veoma, veoma, veoma srećan. A to čini ljude očajnim.

P: Tvoje mišljenje o novom predsedniku Bušu i njegovom stavu da nije preterano zainteresovan za Kosovo?

O: Novi predsednik Buš izgleda kao da ima potencijal da napravi mnogo štete. To se dešava kad neko ako privilegovan i sebičan i glup dobije puno moći i kontrole. Ovaj momak je demonstrirao i dokumentovao svoju zlu stranu. Pokazao je de je sposoban da bude veoma bezosećajan i surov. Na očigled ljudi se rugao ženi koja je molila za svoj život u ćeliji osuđenika za smrt. To je prilično bolesno, ali je i smrtna kazna, koja je u suštini sagradila njegovu političku karijeru. Prilično iskreno mislim da je bolje imati što manje američkog vojnog mešanja na Kosovu. Nadam se da Amerika obezbeđuje neku ozbiljnu humanitarnu pomoć ljudima na Kosovu, ali ne mislim da će tako nešto ikad poteći od Buša.

P: Možeš li izmeriti moć hardcorea u SAD, da li su bendovi ikad promenili nešto svojim trudom? Pošto je to tu dosta veće, ko je je tvoje uopšteno mišljenje o načinu na koji hardcore utiče na ljude koji su u tome i dolaze na svirke?

O: Scena može biti veća u Americi nego u Jugoslaviji, ali opet, Amerika kao zemlja je dosta veća od Jugoslavije. Ne postoji samo jedna hc ili jedna punk scena koja se širi celom zemljom. I mislim da je to dobro. Mislim da je dobro za ljude da imaju osećaj regionalizma. Ne na način ponosa ili izuzimanja drugih ljudi, već na način da je nešto u blizini pristupno njima. Nešto s čim se ljudi mogu povezati. Mislim da je raznolikost bitna, i to je istinito i geografski. Time što sam to rekao, mislim i da je super u američkoj hc sceni što postoji toliko različitih scena širom zemlje, a sve su međusobno povezane. Postoji jaka nezavisna mreža klinaca koji idu na svirke, organizuju ih, sviraju u bendovima, organizuju proteste, i slično, od grada do grada. To je nešto što je super imati. Pitati da li je hardcore muzika išta promenila je veoma komplikovano. Lako je reći “Da” i pretpostavljam da je i lako reći “Ne.” Da li je muzika i da li su tekstovi inspirisali revoluciju koja još nije došla? Ne. Da li će ikad? Ne. Ali ne mislim da je to poenta hc ili punkrocka uopšte. Hardcore i punkrock, za mene, su muzika i kultura pobune, neuklapanja i neželjenja da se uklopiš u mainstream, ili štagod da je oko tebe, ili u ono što se od tebe očekuje. To bi takođe trebao da bude zabava. Na taj način, Hardcore i Punk su stvorili bogatu i privlačnu i iskrenu kulturu u koju se ljudi mogu uzdati, od nje nešto naučiti, biti inspirisani njome. Neki ljudi mogu uzeti ono što su naučili iz te zajednice i kanalisati energiju koju su osećali i delili u njoj i iskoristiti je za svoje svakodnevne živote. Ne znam da li to uključuje i baš menjanje sveta, ali znam da može učiniti dosta toga kreativnog, inspirativnog i interesantnog za ljude koji time čine svet malo zabavnijim i boljim. (prevod nije baš najsigurniji - dule)

P: Kakav si bio pre no što si ušao u hardcore/punk, kako je to sve uticalo na tebe i koja je najbolja stvar koju si iz svega toga izvukao?

O: Pre no što sam otkrio punk rock, bio sam freak (nakaza, čudovište, izrod - prim. Morton Benson). Osećao sam da se ne uklapam nigde. Često se i sad tako osećam. Ali, u suštini, većina stvari oko kojih su moji vršnjaci bili uzbuđeni i mislili su da su cool, me nisu zanimale. Bilo mi je jako dosadno, i bio sam malo nadrkan. Zbog čega, nisam siguran da bi znao da ti kažem. Prvi koncert na kom sam bio me je totalno šokirao. Slušao sam punk već nekoliko godina pre toga, i to je bilo divno oslobođenje od svega. Ali, videvši to sve uživo je promenilo moju perspektivu. Dokazalo je da to nije samo nešto iz knjige istorije. To je bilo nešto, bar u ponašanju, što je bilo i dalje tako živo, i to u mom gradu. Mislim da sam mnogo naučio od punka u poslednjih deset godina. Osećam se kao da i dalje učim iz svoje umešanosti u sve to. Neke od stvari koje sam izvukao su osećaj da sam sam sebi dovoljan (self-sufficiency), ideja da mogu stvari uraditi sam, ili uz pomoć drugara, bez ičije dozvole ili nekog autoriteta. Takođe mi je pokazao, nekad u jako jasnim, opipljivim primerima, kako stvarno i pravično mogu neke stvari da se urade, iako nam je u našem društvu rečeno često da je najbolje ne biti fer, već pohlepan i da je to jedini način da se ‘provučeš‘. Naučio sam i važnost iskrenosti takođe.

P: Kako bi opisao prosečnog Amerikanca? Da li je Homer Simpson približan? Koliko se ti razlikuješ od tog kalupa?

O: Haha... Homer Simpson verovatno nije tako daleko. U stvari, to baš i nije istina. Bar ja ne mislim tako. Nisu svi Amerikanci glamurozni ljudi, nisu bogati, nisu filmske ili rock zvezde. Većina njih ne vozi sportska vozila koja gutaju benzin. Volim da mislim da većina Amerikanaca ne mrzi druge ljude zbog različite boje kože ili zato što su iz druge zemlje ili štagod. Mislim da je reputacija SAD kao pohlepne i opasne zemlje zaslužena, ali mislim i da je to uglavnom reflekcija nekolicine Jenkija koji su na poziciji bogatstva i moći. Glavnina Amera su kao svi ljudi iz bilo koje druge zemlje. Mislim da su premoreni radom, potcenjeni, neinspirisani onim što vide oko njih i osećaju se zbunjeno i nepovezanim sa svojom vladom i njenom politikom. Nismo svi tip Džona Vejna. I nismo Homer Simpson tip. Ali... mislim da imamo dug put pred nama. Mislim da se dosta razlikujem od percepcije stereotipnog Amerikanca. Ne jedem krvavi biftek, ne gutam Budweiser piva i ne sisam Marlboro cigarete, i ne vozim velika brza sportska kola, i ne živim u velikoj kući. Ne mislim da nam je potrebno još raketa da oduvamo ceo svet. Ne mrzim siromašne ljude i ne mislim da bi trebalo da ‘sjebemo Sadama’. Ne mislim da su eksploatativni filmovi i TV emisije koje degradiraju žene i prave šale na račun gej ljudi i manjina zabavni i ‘cool’. Ne gledam fudbal, ne volim bejzbol. Ne slažem se sa tim da je u redu što su zatvori prepunjeni i da moramo više ljudi da osudimo na smrt od bilo koje druge zemlje u svetu. Ne idem u crkvu nedeljom ujutro ili bilo kog drugog jutra, popodneva ili večeri. Ne sviđa mi se Will Smith i ne mislim da sam ikad gledao epizodu “Survivor”-a. Ali, imam više vere u ljude nego da mislim da baš ovo opisuje ono što je prosečni Amerikanac. Ipak, ja sam samo tupavi klinac.

P: Reci mi sad nešto više o bendu pošto ne znam ništa. Ispričaj mi o nastanku, ko, zbog čega, kako...

O: Kill the man who questions je nastao jeseni 1996-e kad smo ja i moj cimer Andrew Martini (naš basista) zaključili da se dosađujemo u bendovima u kojim smo tada svirali. Obojica smo bili dosta aktivni u punk sceni Filadelfije već nekoliko godina. Organizovali smo svirke i svirali u bendovima, ali smo osećali da možemo uraditi nešto što niko nije dosad, i osnovali smo KTMWQ. Otad smo imali mnogo promena članova. Ali, ktmwq su uvek činili super prijatelji i ljudi koji su se osećali umešanim u DIY punk scenu. Toliko puta je promena člana benda bila nešto skroz ok, i nikakav problem. Samo smo se osećali da će neko drugi od naše male porodice da nam se pridruži za turneju ili snimanje ploče. Trenutno, postava je: Mike McKee - vokal, Niki Long - vokal, Andrew Martini - bas, Jeremy Gewertz - bubanj, Beau Brendley - gitara.

P: Reci mi šta misliš o američkoj ‘major' hardcore sceni. Izgleda mi kao da njom vladaju samo novi melodični punk, emo-metal i youth crew revival bendovi i većina tih bendova mi deluje neiskreno iako neki imaju lepu muziku (Ignite, Shelter).

O: Zaista ne razmišljam puno o toj sceni. Za mene, nema ničeg što je hardcore oko te scene. Nije da mislim da sam ja sad neki strašni baja koji može da sedne i priča šta je, a šta nije hardcore. Ali, šta je ekstremno, šta je pristupačno, šta je izazovno oko gomile +30-godišnjaka koji idu na turneju u autobusu svakih par meseci da sviraju muziku koju čuješ na radiju i dobijaju lovu za to kao za njihove poslove? Jebeno ništa. Ti bendovi zaista nemaju puno veze sa underground punk scenom u Americi, isto tako sumnjam i da doprinose istoj, ili brinu mnogo o scenama u zemljama po kojim sviraju. ‘Lokalna underground’ scena za njih jednostavno ne postoji. Operišu u skroz drugom svetu, i to je ok. To je njihov izbor. Ali to nije ono što mi radimo. To nije nešto za šta sam zainteresovan.

P: Šta te tera da napišeš neki tekst za pesmu? Da li ti se dešava da nešto što danas napišeš ti se sutra ne dopada i šta misliš da je razlog za to?

O: Na neki način sam perfekcionista što se pisanja tekstova tiče. Nije sad da su moji tekstovi baš najbolji, haha. Ali, išao sam u školu za pisanje, i ako ću nešto reći gomili ljudi preko mikrofona, želim da to bude inteligentno i da precizno opisuje moj stav. Samim tim, potrebno mi je dosta vremena za tekstove kakve želim da budu. Šta me tera da pišem? Jednostavno stvari oko mene, stvari o kojim mi pričaju drugari. Stvari o kojim čitam i kojim sam izložen. To nije poezija zaista, to su samo klinci koji reaguju na svet oko njih.

P: Koji ti bendovi najviše znače? Koji ti se bendovi trenutno dopadaju?

O: Svako u bendu bi verovatno imao drugačiji odgovor. Bendovi koji su izvršili najdublji uticaj na mene su bili Bikini Kill, Huggybear, Minor Threat, Fugazi, Bad Brains, Los Crudos, Seein' Red. Neki od punk bendova danas koji me zaista uzbuđuju su Sound of Failure i At Bay (oba iz Filadelfije), Zegota iz North Caroline, E-150 iz Barselone, Španija, Arms Reach iz Australije, Abuso Sonoro iz Brazila, Antiproduct iz Amerike, i Limpwrist, koji je Andrew-ov (naš basista) drugi bend, prvi homić-straightedge hardcore bend ikad.

P: Kako ljudi u bendu reaguju na tekstove koje neko napiše?

O: Kad ja pišem, svi kažu, "Mike, ti su sranje." Kad Niki piše, svi kažu, "Hvala dobroti Mike nije pisao ništa ovog puta."

P:Kažeš da si studirao žurnalistiku. Super, pošto se i ja time zanimam jer volim da pišem, i moj posao iz snova bi verovatno bio to što ti radiš (voleo bih da pišem o muzici). Ali takođe se slažem sa tim što si rekao da biva sve više nemoguće pisati o nečemu o čemu zaista želiš na način na koji želiš, sem o stvarima koje su popularne, i magazini i postoje samo zbog zarade. Da li misliš da profesije nekad isisaju sav integritet koji neki kreativan posao ima (kao u novinarstvu u kom moraš pisati o onome što narod želi da čita, ili u muzici u kojoj moraš svirati nešto što stvara novac) i šta misliš o tome?

O: Ne mislim da sve profesije, ni svi poslovi, su uvek predmet ovog problema. Siguran sam da ima dosta kreativnih profesija i pozicija. Problem nastaje kad je profit cilj posla ili preduzeća. Zato što tad u osnovi radiš na proizvodu, radiš na tome da nešto prodaš. Muzički magazini, ako žele da stvore novac, su deo muzičke industrije. A siguran sam da smo svi prilično upoznati sa jakom ulogom profita u muzičkoj industriji. To je krajnji rezultat. To je odlučujući faktor uvek. Pa je prirodno da uvek ima kompromisa. Trik je naći nešto pri čemu si srećan i dok praviš kompromise, ili gde imaš slobodu da ne praviš kompromise ne bi li zadržao posao.

P:Kažeš da voliš Minor threat & Bad brains. Šta ti je najbolje u njihovoj muzici i tekstovima? Obožavam Majnore zbog super muzike, nekih carskih tekstova, a ono što mi je najbolje je Ianov glas koji me uvek oraspoloži bez obzira kako se osećam.

O: Pa, imam neka svoja neslaganja sa onim što su radili Bad Brains. Ali muzički su neverovatan bend. I dok se ne slažem baš sa svim što su imali da kažu, činjenica da su govorili ono što misle sa takvim stavom i neverovatnom, totalno novom, opasnom muzikom u to vreme kad niko nije ni POMIŠLJAO da tako nešto uradi ih čini veoma važnim i inspirativnim bendom. Minor Threat je bend za koji mislim da je inspirisao mnoge ljude, i da se mnogima sviđaju. Mislim da se muzika totalno drži do danas, i osećam posebno vrstu poštovanja za takve bendove koji su započeli ili zaista udarili šut u duper ideji američkog punk rocka. Činjenica da neki članovi Minor threat-a su i dalje umešani u muziku i nastavljaju da rade esencijalno ono što su i pre radili verovatno ne znači ništa (??).

P: Mnogi ljudi su religiozni i spremni su da to brane ako kažeš nešto protiv toga toliko da bi se pobili zbog toga, govoreći da je to najvažnije, a čak ni ne znaju razloga zbog čega su u tome. Što se mog poimanja tiče, religija bi trebalo da bude nešto kao filozofija o nečemu najčistijem i dobrom, a većina tih ljudi koji je brane nisu čisti i dobri, šovinsti su ili štaveć. Zbog čega misliš da postoji sva ta prašina oko crkve i religije? Da li možeš tako nešto zapaziti u SAD?

O: Pa, mislim da ljudi imaju duhovnu potrebu, kao što drugi ljudi imaju emocionalne potrebe ili intelektualne potrebe, i sve ostale vrste potreba. Za mene, struktuirana religija, ili čak verovanje u aktuelnu čvrstu definiciju “boga” nikad nisu delovali esencijalno “mojoj duhovnosti” ili čemu već. Za neke ljude, to je esencijalno, i mislim da je to u redu. Ne mislim da je u redu kad ljudi misle da imaju pravo da ti govore kako da živiš, po njihovoj religiji, ili ko ili šta jeste i nije prihvatljivo i validno. Cela ideja postojanja jednog, strogog seta šta je dobro a šta loše je bezveze i zaista ograničavajuće. Nažalost, takvo ponašanje preovlađuje u mnogim zapadnim religijama. Definitivno se to vidi u SAD. Mnogi američki zakoni su zasnovani na religiji, bez obzira koliko se hvalimo time da su država i crkva odvojeni. U osnovi... religija je sjebala živote mnogih ljudi, i i dalje pravi idiote od ljudi danas. Nemam sve odgovore, jebiga, ne tvrdim da imam IKAKVE odgovore koji bi trebalo da se uklope u nečiji život osim mog, ali isto tako znam da mi nisu potrebni NIČIJI odgovori nametnuti.

P: Šta bi rekao nekoj non-hardcore osobi (koja ne zna ništa o tome) ako bi te pitala o čemu pevaš?

O: Mislim da hardcore i punk rock, bar na našem nivou, su namenjeni publici koja je već upoznata s time do nekog stepena, sa “scenom” ili čime već. Na neki način je to super, jer je to naš mali deo sveta itd, ali na drugi način mislim da je to ograničavajuće. Pa, mislim da je prezentacija za posebnu vrstu osobe... nekoj koja već zna da se ne uklapamo u mainstream, nekoj koja već zna da smo besni zbog nečega i koja prihvata glasnu, agresivnu muziku. Ali, mislim da su ideje o kojim pevamo univerzalne. Mislim, zaista mogu biti veoma specifičan oko svake pesme, ali u osnovi naše pesme su o tome kako bi ljudi trebalo da budu tretirani sa određenom dozom poštovanja, kako napredovanje i “preživljavanje” ne mora da znači totalno sjebavanje ljudi oko tebe. Naše pesme su o tome kako je u redu biti besan kad postoje ljudi i institucije oko tebe koje se trude da te dehumanizuju, ili slome na bilo koji način. To je o osećaju otuđenosti i odvratnosti prema tim stvarima. Mislim da je to nešto s čim može skoro svako da se poistoveti.

P: Da li pronalaziš istu iskrenost, čiste misli i bunt koji punk ima u drugim vrstama muzike (pošto pišeš o nezavisnim umetnicima, možda si prava osoba koju bi ovo trebalo pitati...)

O: Punk rock nema patent ili monopol nad iskrenošću, to je sigurno. U stvari, dosta puta izgleda kao da bi dobro činilo sceni kad bi se zatražilo malo VIŠE iskrenosti od ljudi. Ali, kako da odgovorim na ovo? Sigurno nisam u poziciji da kažem ko jeste ili nije iskren u tome što radi. Ali neka muzika koja me je skoro prilično dodirnula sa iskrenošću koju osećam je underground hip hop, uglavnom iz SAD, neka "folk" ili "protest" muzika od ljudi kao što su Bob Dylan, Billy Bragg, Joni Mitchell, Phil Ochs. Mislim da je iskrenost pre-rekvizit dobroj muzici. Možeš je naći u svim vrstama muzike, čak i onoj koja nije na indie nivou...bluegrass, alt-country, hip hop, world music itd. Muzika je nešto što ja mislim da dolazi zaista iz srca, i dolazi u svim mogućim vrstama stilova.

P: Reci mi šta je najveća inspiracija u tvom životu? Šta te najviše mrda, da li je to bend ponekad i zašto? Da li su to ljudi oko tebe, muzika...?

O: Muzika mi je jako bitna. Ne mogu da zamislim život bez nje. Napravio sam vecinu svojih najdužih prijateljstava kroz muziku. Ono što me najviše inspiriše, ja mislim, je na periferiji, na sporednoj liniji muzike. To su prijatelji koje sam dobio i osećaj porodice i zajednice koji imam u mom životu. Ljudi oko mene koji rade na projektima u svojim životima, bilo da su muzički, akademski, aktivistički, umetnički itd. Srećan sam da imam stvarno super drugare. zivimo u gradu u kom smo sposobni da kreiramo umetničku i muzičku zajednice sa kojom smo jako povezani. To me inspiriše.

P: Koji misliš da su glavni razlozi za apatiju koja vlada ljudskim životima danas u većim ili manjim razmerama?

O: Lako je postati apatetičan kad se osećaš jako, jako udobno. Ako imaš sve što želiš - ili sve što su ti rekli da bi trebalo da želiš na TV-u i u reklamama iz magazina, onda zašto gurati za nešto više. Postoji stav, posebno u Americi, da ako imaš pravi auto, pravu kuću, pravu marku kafe, prave TV kanale, prava sranja koja kupuješ, onda si super situiran i onda si ono što želiš da budeš. Mislim takođe da internet čini ljude apatetičnim na neki način. To je sjajna alatka za ljude. KTMWQ je čak napisao pesmu o tome "internet commandos." I ja se i dalje slažem sa tim. Mislim da stvara lažan osećaj zajednice, lažan osećaj bivanja povezanosti sa svetom i bivanja aktivan, a u stvari sediš na dupetu buljeći u reči na ekranu. Mislim da je lako za ljude da upadnu u zamku u kojoj se zbune sa onim što zaista RADE u svom životu i sa onim što VIDE u svom životu. Isti problem je sa televizijom.

P: Postoje li momenti kad se plašiš da budeš ono što jesi?

O: Postoje momenti kad je zaista plašljivo biti ono što jesi. Kao što rekoh malopre, smatram sebe jako srećnim što sam imao super prijatelje celog života. Uvek mi je bilo važno da se ne plašim da budem ono što jesam i da se družim sa drugim ljudima koji se ne plaše da budu ono što jesu. Nekad ljudi ne ‘shvataju’ tvoju ličnost, i nekad ljudi ne VOLE tvoju ličnost. Ali makar si ono što jesi i u to si siguran. Trudim se da budem pun poštovanja za ljude i razumljiv, kao i da budem veoma jasan oko toga ko sam i kakav sam. Dosta se šalim. Nekad sam suviše glasan. Dosta sam tvrdoglav. Nekad je veoma jasno da će te stvari, kao i još neke koje me čine onim što sam, naterati neke ljude da kažu da sam bezveze. Ali, ko ih jebe. Nemam vremena za ljude koji me mrze zbog toga što jesam. I, dok god ne dopuštam sebi da budem suviše samosvestan ili suviše samokritičan, zaista se ne plašim onog što drugi misle.

P: Patriotism/nationalism/chauvinism? Ljudi obično odvajaju ove pojmove, meni su svi tupavi..

O: Nikad nisam osetio neke od ovih stvari. Ponosan sam na ono što jesama i na stvari koje sam uradio u životu. Nisam ponosan zbog mesta u kom sam rođen, ili zbog toga što imam PENIS. Te stvari su glupe i dosadne. Ako punk treba da znači nešto bitno, moramo biti sigurni da ne prihvata takve vrste sranja koje tako žarko postoje u mainstreamu.

P: Planovi KTMWQ, čime se sad bavite...?

O: Poslednje četiri godine, izgleda kao da je bend uvek imao neke rokove. Uvek radio dosta da bi nešto završio ne bili počeo nešto novo. I to je super. Tako smo izdali album, tri 7”, mnoge benefit kompilacije, bili smo na turneji po SAD, Kanadi i Evropi. Ali kad se vratimo kući sa turneje ovog leta, nemamo više projekata i odlučili smo da se koncentrišemo na to što smo u bendu, što smo pet prijatelja (se neko seća ovih knjižica za decu ‘5 prijatelja’? - dule) koji sviraju zajedno i idu na svirke i bleje zajedno. I to je bilo super dosad. Tako da nemamo neke trenutne planove za turneju ili nove ploče uskoro. Naši planovi su da vežbamo, pišemo muziku zajedno, sviramo kad nas zovu, organizujemo benefite kad osećamo da možemo pomoći itd. Mislim da bi svi želeli da snimimo novi album i opet da idemo na turneju. Ali nismo odlučili kad će se to desiti.

P: Duh, imaš li neku krajnju poruku, šta god.....

O: Voleo bih da te pitam milion stvari. Nikad nisam bio u Jugoslaviji, i ne znam puno o tvojoj zemlji, a kamoli o punk sceni. Voleo bih da izblejim mesec dana u Jugoslaviji i jednostavno upoznam ljude, šetam i naučim neke stvari. Ali ne znam koliko toga bi u stvari mogao da saspem u malom intervjuu kao što je ovaj (huh! pa baš i nije mali - dule). Umesto toga, mislim da je cool što obojica živimo daleko, i možemo da se povežemo na tako mnogo nivoa sa našim mišljenjima i politici, aktivizmu, muzici itd. To je zaista uzbudljivo za mene. To je jedna stvar koja čini HC nečim tako cool, a putovanja tako zabavnim. Pa... voleo bih da pitam tebe i svakog drugog u Jugoslaviji koji ovo čita da nam piše i ostane u kontaktu, jer komunikacija sa različitim vrstama ljudi je uzbudljiva i jako važna. Hvala što si slušao moja različita mišljenja o nekim stvarima. Hvala ti što si nam pisao Dušane.

OUTCOLD (Pitanja Dooshan, odgovori ?)

P: Sta inspirise i dalje odrzavanje benda? Sta to cini da i dalje zvucite tako besno? Sta vas tera npred?

O: Razlog zbog koga i dalje sve ovo radimo jeste to sto i dalje imamo istu ljubav prema muzici koju smo imali i kada smo pocinjali. To je ono sto nas pokrece. Voleo bih da smo popularni i uspesni i da pravimo novac, ali to nije tako. Sta cini nas zvuk tako besnim? Pa, svi smo u neku ruku, zreli za ludnicu, rekao bih.

P: Da li mislis da klinci ne koriste previse svoje glave? Da li mislis da je veliki deo klinaca koji su u hardkoru previse opsednut pricanjem o bendovima, plocama i tako dalje (nadam se da znas na sta mislim?), a da su ustvari pod njihovim losim uticajem, da ne zive u realnosti, samo slepo prate slogane, cak ni ne razmisljajuci o tome sta neki
bend govori... (Mislim da “I wish I' pesma Embrace-a govori o tome) Oni misle da su skroz u hardkoru, zato sto samo o tome govore, ali sta je hardkor (za mene je – inspirisanost, motivisanost, zivljenje zivota punim plucima i pronalazenje u njemu znacenja) u tome sto si dosadna osoba koja ponavlja scenske traceve i prica o toe sta je rej kapo, ili neko drugi, uradio, itd. .... Nadam se da si shvatio sto hocu da kazem? :)

O: Da, razumem na sta mislis. Mislim da si u pravu. Klinci prihavtaju ove ideale i uverenja kao nacin da se sa necim identifikuju. Mi nikada nsimo bili ukljuceni u takvu scenu, zato sto nismo propovednicki, politicki, sloganski bend, ali te stvari su skroz deo hardkora, da ih moras stalno gledati. Ljudi definitivno imaju inteligentne i vazne stvari da kazu, ali mislim da se takodje previse cesto slepo prati, kao sto si rekao. Cini mi se da takvi ljudi misle (svesno ili nesvesno): “Kako ja, kao deo hardkor kulture, treba da razmisljam o necemu?”, umesto da pokusaju da izgrade svoje individualno misljenje. Na primer, treba da mrzis Vladu, treba da mrzis kapitalizam, treba da mrzis pop muziku, itd., itd. Mrzim takva usrana pravila. Mi nikada nismo pratili tako nesto. Mi smo to sto smo, bilo dobri ili los.

P: Sta ti pomaze da se osecas dobro kada si prazan? Sta te najvise inspirise i motivise?

O: Moram da priznam da je muzika koju slusam najinspirativnija i najuzbudljivija stvar u mom zivotu. Ona mi je najbolji prijatelj i emotivni oslonac. Povezan sam sa njom na vrlo intimnom i licnom nivou, na kome na zalost nisam povezan
sa drugim ljudima.

P: sta mislis da nas najvise otudjuje, od svih cuda modernog sveta? Da li si nekada dublje razmislio o dehumanizaciji, otudjenju, misli da su to jako vazne stvari?

O: Hmm, duboko pitanje. Mislim da mnogo stari u civilizovanom drustvu imaju dehumanizujuci efekat. Pravila i obicaji koji su neophodni za odrzavanje reda i stabilnosti takodje sterilizuju i neutralisu ljudski duh. Zato je umetnost tako vazna. Ona uravnotezava stvari. Ona je polje za slobodnu ekspresiju u cisto funkcionalnom okruzenju.

P: Koji su bendovi imali najvci uticaj u tvom zivotu?

O: AC/DC, The Ramones, Bad Brains, Rush, Black Flag, The Kinks, New Bomb Turks, CCR, The Freeze, The Beatles, Poison Idea, Elvis Costello, Holly Golightly, Aerosmith, The Stooges, Black Sabbath, David Bowie, Fu Manchu, White Flag, The Buzzcocks, The Hellacopters, The Rolling Stones, GBH, Jimi Hendrix, Zeke, Roxy Music, The Saints, Led Zeppelin, Smashing Pumpkins, The Germs, Jethro Tull, Stone Temple Pilots, The Headcoats, Kiss, The Misfits, Van Halen, Motörhead, Simon & Garfunkel, Elton John, T. Rex, The Subhumans (UK), Gary Numan, etc., etc. Izvini na pitanju?

P: Kakav si bio pre nego sto si usao u hardkor pank, secas li se kako je on uticao na tebe, i sta je ono najbolje sto ti je doneo?

O: Pre nego sto sam otkrio hardkor pank bio sam u hard roku '60-ih, '70-ih i ranih '80-ih, ukljucujuci mnoge od bendova koje sam gore naveo.Secam se kada sam ga prvi put cuo i bio oduvan njegovim ludilom. Bilo je neverovatno. Najrealisticnija, najprirodnija stvar koju sam ikada cuo. Duboko je uticala na mene, nisam ga od tada prestao slusati. Najbolja stvar koju mi je doneo bio je odusak. Pank rok i hardkor je najkatarzicnija muzika ikad, po mom misljenju. Oni potpuno pogadjaju u srz. Zahvaljujem bogu sto ih imam u zivotu.

P: Ima li sta novo kod Outcolda, da li ste zadovoljni sa novim albumom, u poredjenju sa starim stvarima?

O: Upravo smo izbacili peti album u oktobru. Jako smo srecni zbog njega. Svi osecamo da je to nase najbolje delo do sada. Osecamo da je to snazan materijal i prvi put otkako smo poceli zaista smo srecni sa produkcijom. Nista drugo posebno se ne dogadja. Upravo smo dosli sa turneje po Islandu i Engleskoj. Postojali su planovi za drugu turneju po ostatku Evrope i Skandinaviji ovog proleca, ali to se mozda ne dogodi. Pokusavamo da organizujemo turneju po zapadnoj obali ove jeseni, i naravno da nastavimo rad na novom materijalu.

VERBAL ASSAULT (Pitanja Dooshan, odgovori Christoper)

Zaista je bilo uzbudljivo saznati da se može stupiti u kontakt sa Chrisom Jones-om, koji je pisao sve one super tekstove i čiji je bend postao ‘klasik’ i jedan je od mojih omiljenih. Epilog je pred vama, ja nisam preterano razduševljen s obzirom da sam imao veća očekivanja. Dooshan

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Dušane, zaustavi sve! Upozori medije! Christopher Jones trenutno odgovora na tvoje pismo na vreme!

P: Kako si postao povezan sa punk/hardcore pričom?

O: Pete (gitarista) i ja smo bili drugari od detinjstva. Počeli smo da slušamo punk rock sa 14 godina, a onda su nas naši drugari iz Njuporta (Rhode Island) naložili na hardcore. (kakvo pitanje, takav odgovor - kuc)

P: A Verbal Assault?

O: Verbal Assault je nastao 1983. U Njuportu bio je super bend zvani Vicious Circle (Doug, koji je kasnije lupao bubnjeve u VA bio je njihov član), i oni su nas puštali da sviramo na njihovoj opremi posle njihovih proba, to je otprilike bio početak cele priče.

P: Kako ti se to sve čini iz današnje perspektive i u poređenju sa sadašnjom scenom?

O: Na to je teško odgovoriti, jer ne slušam puno novih bendova i ne idem na koncerte. U Americi, punk i hardcore je i dalje popularan i neki bendovi potpisuju i za veće kuće. Glavna stvar koju bi trebalo da imaš u glavi je da su SAD velika zemlja puna različitosti, te se scene po gradovima non-stop menjaju.

P: Šta za tebe predstavlja taj termin ‘scena’?

O: “Scena” za mene predstavlja grupu ljudi koji zajedno stvaraju različite stvari: muziku, fanzine itd. Nije mi bitna vrsta muzike. Na primer, Pete sad svira akustičnu gitaru sa ženom koja se zove Lois, koja je na Kill Rock Stars records. Oboje žive u Olympiji, WA, i iako je muzika daleko od Verbal Assault zvuka koliko može da bude, ljudi sa kojima sviraju su definitivno ‘scena’ u mojoj glavi.

P: U svojim ‘ranim hardcore danima’ mi je užasno smetalo štošta i trudio sam se da ‘ljudima otvorim oči’ dok bih pričao sa njima (npr. sa nekim tupavim mačo facama ili štaveć), a sad im se više podsmevam i ne trudim se da preterano utičem na njih. Da li se i dalje trudiš da promeniš nešto u svojoj okolini?

O: Mislim da humor i satira mogu biti efetivan način da nekom pokažeš šta misliš da je loše u nekoj situaciji. Ali, to ne bi trebalo da degeneriše u neku cinizam koji ćete naterati da digneš ruke i kažeš: “Jebiga, takav je svet”. Ono što mi je najvažnije je da ne govorim mnogo ljudima šta da rade nego da im nešto pokažem primerom (nisam siguran za prevod, sorry - kuc). Svi ljudi koje poštujem koriste Ian MacKaye-a kao primer za vođenje svog života. Umesto toga, oni jednostavno rade ono što misle da je u redu, i drže se tih stavova i verovanja. To je tih i suptilan način pokušavanja da nešto promeniš, ali funkcioniše na duži vremenski period.

P: Koji su bendovi koji su izvršili najveći uticaj na tvoj život i zašto?

O: Kad sam bio mlađi, sjajni rani bendovi sa Rhode Island scene jer su dali Verbal Assault-u puno podrške kad smo počinjali. Bendovi povezani sa Dischord records (Minor Threat/Fugazi, Scream, Beefeater, etc.) bili su veliki uticaj pošto su bili toliko dobri i imali šta da kažu. Iako su Bad Brains imali/imaju svoje probleme, njihova muzika i činjenica da svu pevali o miru i ljubavi sa takvom surovošću (ovaj termin shvatiti pozitivno) su definitivno uticali na nas takođe.

P: Koji su to bendovi danas?

O: Da budem iskren, slabo slušam muziku danas. Uglavnom slušam vesti i talk show na Nacionalnom Javnom radiju, koji je grubo rečeno, američki ekvivalent engleskom BBC-u. Hardcore ne igra stvarnu ulogu u mom životu sad, premda su moja iskustva sa Verbal Assault imala ogroman uticaj na način na koji sad gledam na svet i život uopšte. Moji omiljeni bendovi su i dalje ‘oni klasični’, ali to je uglavnom zato što ne slušam mnogo novih stvari.

P: Čime se sad baviš u životu, šta je sa ostalim članovima. Uzgred, koliko imaš godina?

O: Rođen sam 1968-e, te imam 32-e. (Datum je 3.mart, ako neko hoće da mi pošalje čestitku za rođendan!) Evo šta rade bivši članovi Verbal Assault: Peter Chramiec (gitara) nastavio je da peva i svira gitaru za DC bend Rain Like the Sound of Trains. Skoro je počeo da svira akustaru sa Lois. Gledao sam ih na turneji i bilo je sjajno. Pete živi u Olympiji već neko vreme, te je normalno da se povezao sa ljudima oko Kill Rock Stars records-a i te scene. Dylan Roy (bas na većini Verbal Assault’s snimanja) je konstantno na turneji sa matorim bluzerom Eddie Kirklandom. Džemuje sa njim već više od godinu dana, i ako ste fan akustičnog/električnog bluza, odlično je. (www.eddiekirkland.com>) Tom i Chris Gorman (bas i bubanj za vreme 1987, iako nikad nismo snimali sa njima) su formirali pop bend Belly sa našom prijateljicom Tany-om Donelly iz Throwing Muses. Belly su dosta dobro uradili za sebe početkom ‘90-ih, a raspali su se ‘95-e. Chris je dosta fotografisao za VA, a to i radi profesionalno u NjuJorku, gde i Tom živi. Tom je na omotu ‘Trial’-a. Nick Barbato (bubanj na ‘The Masses’ i ‘Learn’) je neko s kim zaista nisam popričao godinama... Moram ga naći negde... Darren Mock (basista od 1988-1990, na ‘On’ EP) je još jedna duša s kojom moram stupiti u kontakt. Poslednje što sam čuo je da ima indy label na zapadu... Doug Ernest (bubanj na Trial, Tiny Giants, On i Exit) je trenutno profesionalni ‘woodworker’ (radi sa drvenarijom), amaterski penjač po stenama, i bubnjar Rhode Island reggae akta zvanog The Ravers. Loši ja (vokalni solista) sam završio školu, zatim radio kao roudi i menadžer turneja za Belly u prvoj polovini 90-ih. Otad tražim smer u životu, žonglirajući sa čudnom kombinacijom pokušavanja da pišem dok kuvam ne bi li sačuvao krov nad glavom.

P: Koja su najbolja sećanja koja su ti hardcore i VA dali?

Uglavnom su to bila silna putovanja, i prilike da upoznaš toliko različitih ljudi. Dve evropske turneje zaista odskaču u mojoj glavi. Svirali smo par puta u onom što je tad bila Jugoslavija (Sarajevo, Ljubljana). Dosta razmišljam o tim koncertima, posebno sa svim što se desilo na Balkanu od tada.

P: Šta misliš od novoj vladi SAD. Šta će se promeniti?

O: GW Bush je moron i izbori su bili skaradna varka. Ne znam koliko toga će se promeniti, pošto je Kongres dosta podeljen i mnogi su i dalje besni zbog svega šo se desilo. Interesantno je šta će biti sa inostranom političkom praksom. Niko nije o tome mnogo pričao za vreme izbora, a ono šta je Bush predložio je idiotski: vraćanje trupa SAD sa Kosova, i onaj debilni “Odbrambeno raketni program”, koji neće funkcionisati, a koštao je milijarde dolara. Biće fascinantno (zastrašujuće u stvari) gledati Busha kako se snalazi u stvarnim problemima kad naiđu (na Srednjem istoku na primer).

P: Reci mi o čemu je pesma “Understand”? Pominješ bombe, patnju, ljudsku glupost, to je jedna od pesama čiji me je tekst zainteresovao a nisam ga razumeo.

O:Napisao sam “Understand” o mojo drugarici iz srednje škole. Bila je divna osoba, ali je njen otac bio vojno lice i time je absorbovala mnoge njegove desničarske stavove. To je bilo kad je Regan visoko jahao i radio mnoge grozne stvari, posebno u Centralnoj Americi. Ona je prosto odbijala da vidi šta se dešava i ja sam samo postajao frustriran ‘WHY CAN’T YOU UNDERSTAND? SAD su tako moćna država, to sam tad osećao a i sad, a neznanje njenih građana o onome što vlada radi (‘u naše ime’ navodno) donosi dosta patnje širom sveta.

P: Da li si se ikad osećao loše na bini i zašto?

O: Da, mnogo puta (Imali smo mnogo turneja.) Nekad je to bilo samo od umora ili neraspoloženja/bolesti, groznog zvuka itd. Najgore je bilo kad je bilo nasilja na svirkama, ili kad bi ljudi slemovali čisto zbog slemovanja, ne obraćajući pažnju jedni na druge. Osećali bi se kao da smo soundtrack za ljudsku glupost, i tad bi samo blenuo u daljinu i mislio: “Šta ja radim ovde?”

P: Koje misliš da su najveće iluzije ljudi danas? Koliko misliš da se razlikuješ od prosečnog Amerikanca?

Ono što me najviše brine u mojoj zemlji ovih dana je, pošto nam privreda dobro ide (bar za neke) i zemlja je u relativnom miru, postali smo suviše zatvoreni i ignorišemo mnoge probleme okoline koji se javljaju (‘Globalno zagrevanje? Nema problema, uključiću klima uređaj u mom sportskom vozilu!’) Ne znam koliko se razlikujem od prosečnog Amerikanca. Većina ljudi ovde shvata da se nešto ozbiljno loše dešava sa načinom rada naše vlade (što je jedan od razloga zbog kojih malo nas glasa). Volim da mislim da barem razaznajem koje stvari bi trebalo uraditi (ograničiti uticaj korporacija u politici, ojačati sindikatre radnika, smanjiti vojni budžet itd), ali nemam sve odgovore.

P: Koje su bile tvoje iluzije kad si bio klinac?

O: Pretpostavljam da sam mnogo razmišljao o tome “Eh kad bi svi razmišljali kao mi...promenili bi svet preko noći”. Naravno da nije tako, i promene su teži i sporiji proces, i nemamo uvek rešenja.

P: Ima li nečeg ultra-smešnog sa tih silnih turneja zbog čega se i danas nasmeješ?

O: Ništa smešno i zabavno se nije desilo sa Verbal Assault. Pre i posle svake svirke bi sedeli u tužnoj tišini. Onda bi išli pravo u krevet posle obroka od kaše i tople česmovače. Just kidding!

P:Da li si i posle raspada benda imao želju da pišeš tekstove?

O: Ironično, uvek mi je bilo teško da napišem tekst, te posle raspada Verbal Assault, to sam i prestao. Pre par godina sam nešto pokušavao, ali se to nije ovajdilo. Napisao sam uvodnik za prvi deo reizdanja.

P: Kad sam te pitao o iluzijama... mislio sam na one koje proističu iz našeg načina života. Ljudi često imaju iluzije da su nezadovoljni iako je sve ok, a kad ništa nije ok onda se pretvaraju da su super.

O: Na to je teško odgovoriti. Kad sam napisao “Our Illusions”, to se odnosilo na elemente scene za koje sam mislio da su licemerni i neiskreni. To su bile ‘iluzije’ na koje sam ja mislio, i mislim da se to razlikuje od toga o čemu ti pričaš.

P: Ok, poslednje reči, poruka fanovima (i fankinjama!) i ako imaš još štogod pametno da kažeš...

O: Hvala svima koji su odgovorili vebsajtu: bilo je zaista pohvalno i ubedilo me je da radimo pravu stvar sa reizdanjem. Iako se Verbal Assault neće ponovo sastaviti, duh benda postoji i dalje.

Christopher Jones